DNEVNIK NESTAŠNE GOSPOĐE: Kako san postala krempita

Sidila sam u mom lokalnon kafiću, čitala novine i niko mi se nije smija obratit, to su znali svi oko mene. Tako je već godinama, nedilja je rezervirana za kavicu i novine od cile šetemane. Primijetila san da je neko uša, pogledala sam ispod očala za čitanje i ugledala nešto lipo šta nisam godinama vidila, nešto visoko. I nešto šta blesi u mene ka i ja u njega, bija je to, kako se kaže, klik na prvu. Naravno da san odma zauzela koketni stav i ka slučajno skinila očale, da vidi mladić ono šta ga zanima, a zanimalo ga je i te kako.

Naravno da je sija za stol do mene, zar mislite da stolicu nije okrenuo prema meni da mi može dati do znanja da me je sinja, a i da mi pokaže to šta san ja sinjala... Aj, ipak ću malo nježnije i ženstvenije reć, duša je prepoznala dušu. 

Mi jednostavno nismo mogli ne gledat se, ne znam kako bi to opisala. Kad ja njega nisam gledala osjećala sam njegov pogled na sebi, kada bi ja digla pogled znala sam da on, iako ne vidi, zna da ga gledan ili bi nam se pogledi sreli, ali ne bi ih spustili, već bez straha, srama nastavili davati jednom drugom do znanja da uživamo u tome šta vidimo. Odma san pretpostavila da je slobodan. E, sad se pitate kako ja to znan. Pa za mene bistricu koja proučava muško-ženske odnose to nije problem i uvik kada neki muškarac sidne pokraj ili dalje od nas, moje prijateljice pitaju: 'Aj, je li ovaj slobodan' i nikada, ali virujte mi nikada nisam falila. 

Ovako, da objasnim. Kad je muškarac zauzet, a žena mu zanimljiva, pogleda je ispod oka, nekako čudno i nevidljivo, ali meni veoma vidljivo, nekako da nitko ne bi primijetija da je on gleda, a opet triba dat ženi do znanja da mu se sviđa. A sada ono važnije, kako znan da je slobodan? Pa lako, gleda drito u oči! Eto, sve razjašnjeno po kratkom postupku, aj, priznajte da sam nova Žuži!

I baš tako je gleda ovaj momčić ispred mene! A Gospe moja Sinjska, lip li je, a gleda me da ću se rastopit. Šta ću ja jadna sada, ovo nije za moje godine. Ja uvik nađen neku grešku, bar u cipelama, al kod ovoga sve štima: majica, gaće, cipele... 

Šta ćeš sada Luce mala, pričan u mislima sama sa sobon, e bome nisi ni ti za bacit, šta on misli da ti nemaš dobre cipele, ma ček, koji to muškarac gleda cipele, gleda oči, sise i... pa, naravno, lupo jedna izvući i ti asa iz rukava i lipo se dignem, kao ka neću, uzimam nešto iz torbe i slučajno mu okrenem svoje izuzetno lipe, za moje godine, guze. E, tako, sada neka vidi šta je triba. 

Vratin se na stolicu i nastavim čitati, ono što već po ure i ne čitam, aj, sve znate, ma ni on ne čita, vrti mobitel po rukama i sigurno smišlja šta izmisliti da me upita. E, ovo je situacija kada je žena svoje odradila i uživa u muškoj nervozi u glavi i nemiru među nogama.

Ma svitu moj, baš sam se opustila i počela spajati rečenice koje sam gledala u novinama, kada uđe moj jedan stari korteđant, puno drag čovik, ali nije se kliknulo, bar s moje strane, a on to već godinama ne zbraja.

Lipo mi priša, ja mu pružila ruku, upitali za zdravlje, sve ono kako triba uljudno, on malo uljudnije od mene, i kaže:

- Evo mi ovdje sidi prijatelj, dogovorili smo se da popijemo kavu i malo se napričamo.

I pokaže rukon prema mojem objektu trenutnog interesa, aj ne baš ovo 'objektu', ali zvuči nekako da sam ja u ovoj igri pogleda - nadmoćnija. 

Nikakve reakcije nisan davala na ovu njegovu rečenicu, ali smo se ja i moj 'objekt' lagano nasmijali, naravno da korteđant ne primijeti. Osjećala sam da je i njemu ova igra bila zabavna, ka i meni. 

Nastavili smo naše poglede, ali sada smo pazili da njegov prijatelj ne primijeti, srića šta je ovaj sija leđima okrenut meni, pa smo mogli lakše nastaviti našu igru.

Posli nekog vrimena morala sam otići, naravno da sam se javila korteđantu, a ka usputno dala ruku 'objektu'.

- Luce.

Moj osmijeh je govorija: nađi me, kako znaš i umiješ!

- Boris, drago mi je.

Iz njegovog osmijeha dalo se iščitati: sve sam shvatio, ali kako ću te naći kada si mom prijatelju zanimljiva?

A, jbt, šta ćemo sada, ma neće meni ovaj pobić, puno lipe cipele ima da bi ga se odrekla ovako, vrime će svoje učinit!

Odjednom vidim ispruženu ruku korteđanta, uz riči:

- Luce, evo ti moja vizitka, baš bi volija popit kavu s tobom.

- Zašto ne, baš bi i ja volila. 

Nasmijem se, uzmem vizitku i pobjedonosno je stavim u boršu.

Veliki smiješak za kraj i to je to.

Otišla sam popiti drugu kavu s mojon najboljon prijateljicon Irenon, tribamo istračat cilu šetemanu i sinoćnji izlazak, koji je bija prosječan. Priznale smo na kraju da bi bilo bolje da smo doma ostale i naspavale se, ali štaš sada. Odlučile smo se za Žnjan, ma ko može platiti kavu uz more?! Čin smo sile odma sam počela priču o Borisu, naravno uz detalje, a fala bogu imam glumački talent humoriste tako da dok san pričala obe smo se smijale, okolni gosti okretali, a žene bacale pogled pun mržnje. Puno puta san vidila takve poglede, naravno od žena koje su se davno zaboravile smijat, rijetko koja zbog ozbiljnih problema, već zbog toga šta je lakše kukati nego uhvatit se svog života i staviti ga u red te uživati u malim životnim trenucima kao što je ovaj, koji sam osjetila dok me šarmatan muškarac gleda, a pogled skriva kao predškolac krempitu. 

- I šta ću sada, tip mi se sviđa, a kuva me već godinama njegov prijatelj, sigurno mu ovaj neće dati moj broj, a i ko zna šta će ispričat o meni. Znaš kakvi su muškarci kada su odbijeni, a sada još ja plazim za njegovim prijateljem.

- Luce, ne sumnjan ja da ti nećeš riješit ovo.

- Ih! Pa naravno, ali triban smislit kako. Glupo mi je da pođen na kavu s ovim šta mi se ne sviđa i onda u priči kažen: 'Ti si puno drag i ugodan, ali tvoj prijatelj mi je upa u oko, oćeš mi dati njegov broj'. Priznaj da blesavo zvuči, a i to mi je nekulturno, nije fer prema bilo komu da se igran s emocijama, znam da mu se sviđam, on se poveseli i onda mu opalim trisku. Ne volin to, najbolje igrat pošteno, pa šta se dogodi. Znaš da ja volim onu rečenicu: 'Ako me tribaš povrijediti, povrijedi me istinom'. 

Okrenuli smo priču na druge teme, a bome bilo ih je za pet dugosatnih kava. Došla sam doma, ručala, išla leć malo čitat i usputno ubit oko. Naravno da se nisam mogla udubiti u knjigu, stalno mi se vrtilo po glavi kako da dođem do Borisa. Onda odjednom uzmem vizitku, mobitel i napišem poruku.

- Pozdrav, Luce je, ja sam uvik spremna za kavicu i priču, ali moram ti priznati da mi je tvoj prijatelj upa u oko.

Eto, lipo, bez puno uvijanja, pa šta bude, bude.

Odgovor sam dobila posli cilih pet sati, već kada sam mislila da mi neće ni odgovori, ali bome stiga odgovor, sigurno je korteđant triba smirit dojmove.

- Ja tebi ugovorim s mojim prijateljem kavu, a ti meni s jednom svojom prijateljicom.

Uvatija me smij u sekundi, svatija čovik napokon da nema šanse i da se triba maknit s bojnog polja.

- Ha, ha… Važi, dogovor pa.

- Zvat će te Boris sutra u toku dana.

- Hvala, uđi u moj profil i pogledaj moje FB prijatejice i napiši koje ulaze u tvoj uži izbor.

- Ma, zeza sam se sa onim za prijateljicu, samo se ti i Boris zabavite, mali se dobro zapalija.

- A, vidila sam. Pozdrav, čujemo se i još jednom hvala.

- Ma ništa, pozdrav.

Već ujutro oko 9 sati netko me nazva s meni nepoznatog broja.

- Jutro, Boris je.

- Jutro, Luce je.

Prasnuli smo zajedno u smij, koji se rijetko događa, ali samo uz otvorenost i iskrenost, jer nema ništa skriveno, ništa nismo zabranjeno napravili i nikoga nismo povrijedili. I tako je počela moja prekrasna, duga, životna, avantura u kojoj sam bila voljena i čuvana krempita.