Foto: Pixabay.com BOSONOG PO SVITU: Nordijske filozofije življenja i dalmatinsko stanje uma
Bosonog po svitu Piše: Aldo Franičević

BOSONOG PO SVITU: Nordijske filozofije življenja i dalmatinsko stanje uma

Sad može bit da ćete reć da san lud, ali šta je hygge nego fjaka samo za ljude u ladnin krajevima?

Stavljanje nordijskih zemalja i Dalmacije u istu rečenicu na prvu djeluje kao svojevrstan oksimoron zato što to po svim zakonima logike i je. Uvik ladni i smireni nordijci i vatreni, bučni Dalmatinci stvarno imaju malo zajedničkog, ali ako zagrebemo malo u dubinu i prokopamo neke filozofske komponente života gori na sjeveru i ovde kod nas na jugu ipak se može nać zajednička nit, možda nategnuta, ali zajednička.

No, kako Ilko Čimić kaže, krenimo redom. 

Zadnjih par godina sve se kod nas uzvrtilo oko hyggea. Danskom životnom postulatu koji ih navodi da ugode sebi. Obuku lipi džemper, sidnu uz vatru i maze mačku dok pričaju s famejom. Navodno to Dance čini najsritnijim narodom na svitu. 

Dobro, nije sve tako jednostavno. Iza hyggea stoje generacije koje su s kolina na kolino učile uzet malo zraka kad stisne stres i posal. Bit će neka danska baba sigurno govorila unuku: 'Sinko, učini ti sebi malo hygge, jer ćeš tako duže živit', otprilike u istoj onoj maniri u kojoj nama naše babe govore da ne odamo bosi po pločicama i da moramo poist sve s pijata.

Sad može bit da ćete reć da san lud, ali šta je hygge nego fjaka samo za ljude u ladnin krajevima? Puno manje iskomercijalizirana dalmatinska sposobnost uživanja u samom postojanju na prekrasnom mistu poput Dalmacije pritom ne razmišljajući ni o čemu ima istu svrhu ko i hygge - da nam bude lipo. Fjaku kontinentalci često mišaju s linošću, uglavnom namjerno kako bi se potkrijepili sterotipio neradničkom narodu doli južno, no rič je o nečem što je puno sličnije meditaciji. 


Ovog lita strani mediji su otkrili fjaku i raspisali se o njoj ko o nekakvom predahu tijekom užurbanog dana, ali kako tuđen čoviku objasnit da je fjaka, isto ko i hygge, sposobnost da dok svi oko tebe trču i otkucavaju tvoji dani na baloti zemaljskoj, ti staneš, duboko udahneš i s pogledom u daljinu rečeš sebi 'jebate, je mi lipo'. I onda tako u tom stanju ostaneš tri ure.

Osvajanje polova i kava na rivi

Koliko god volili sjevernjaci da im je toplo i ugodno kad je vrime za hygge, nije njima mrsko ni vanka poć. Čak im je to najdraže kad vanka vladaju ekstremni uvjeti. Sićan se jedne norveške grupe biciklista koju san vodia po Mljetu kad nas je uvatia žestoki pljusak i vitar. Naravno da su inzistirali da se stanemo kupat malo na Malo jezero. Dobro nisan upalu pluća dobia čekajući. 

Uglavnom upravo su Norvežani najprivrženiji boravit vanka i čak za to imaju i ime - friluftsliv. Navodno je Henrik Ibsen smislia taj naziv za norvešku životnu filozofiju sljubljivanja s prirodom, a par malo žešćih frajera pronilo je priču u svit. Tako su se u svoje pomalo sulude avanture otisnili Roald Amundsen, Fritjorf Nansen i Thor Heyerdahl. Amundsen je prvi koji je osvojia Južni pol i prvi koji je osvojia oba, a stari Fritjorf je uša u unutrašnjost Grenlanda na saonicama i u međuvremenu dobia Nobela za mir. Na kraju kad su ova dvojica otkrila sve šta se imalo otkrit na ledenim kapama Thor je sa svojim prijateljima sia na splav i malo priko Pacifika plovia od Čilea do polinezijskih otoka da dokaže svoju teoriju o naseljavanju. 

Naravno, ne shvaćaju svi Norvežani friluftsliv ovako ekstremno, većina ih samo ode čitat u park.

Sad bi ja triba ovde povuć paralelu koja će bit jednostavna i svima razumljiva, ali naravno da to neće bit slučaj. Lako bi bilo spomenit pomorce koji ijadu godina već plove svin svjetskim morima ili putopisce i avanturiste izniklih kraj mora, ali njih je na lutanja uglavnom tirala juta potriba. Ima nešto šta više i bolje oslikava dalmatinsko uživanje u svitu izvan njihova četri zida, a to je kava na rivi.

Norvežani često izražavaju tihi prijezir prema ljudima koji ne vode brigu o prirodi usporediv s onim izrazom blagog gnušanja Dalmatinaca prema gradovima koji nemaju rivu. Liti je kava na rivi spektakl kojim se pokazujemo i dilimo energiju sa svitom, a zimi nakon kišnih dani tom se izletu na rivu veselimo ko retriver kojen se gazda vratia doma. Izletimo vanka na još mokri asfalt i trka na rivu di ćemo uz kavu čekat da nas sunce lizne ko da ne možemo prodisat prije nego udahnemo miris espresa uz onaj isti smirujući pogled. Korak do fjake pa preko ruba.

Iz dišpeta i sisua

Ali nisu sjevernjaci isto ko ni Dalmatinci neki mekinjaši koji se boje žestokih okršaja. Znala je i njima povist pokucat na vrata, a oni su se kvalitetno branili. Od svih tu su odliku uvik pokazivali Finci. Inače stanovnici 'čudne rođakinje skandinavskih zemalja' bili su strašno domišljatosti, spretni i hrabri kad su se borili protiv Rusa u Zimskom ratu, a sve su podvige objašnjavali nečim šta zovu sisu. Sisu bi Finci priveli ko nešto što ih tira da se smiju u lice katastrofi. I meni zvuči poznato. 

Tako su prid kraj velikog rata saznali da će Rusi satrat avionima i bombama Helsinki sa zemjom da bi se pridali. Imali su dva dana, a kako je Baltičko more bilo smrznuto pala im je strašna ideja na pamet. Izgasili su sva svitla u Helsinkiju i na daleko led izgurali svitla koja bi ugrubo tribala izgledat ko grad. Dvi ijade ruskih aviona je u najvećem zračnom napadu na svitu skoro sve bacili u more. Helsinki je pogodia tek mali broj onih koji su bacili najgori i možda najpijaniji ruski piloti. 

Smijali su se Finci Rusima, ali su mučali dok nije završia rat. Tek su im kasnije rekli da ih je drža sisu dok su im smišljali trapule.

Ne triba bit puno oštrouman da se pretpostavi koja komponenta dalmatinskog mentaliteta ide ruku pod ruku sa sisuom. Dok se Finci smiju katastrofi u lice, mi se ovde doli stavljamo kontra mraku, kontra sili baš iz dišpeta.

Koliko puta ste čuli da nešto nismo ili baš jesmo napravili samo za dišpet, koliko puta smo se 'stavili' kontra jačeg samo iz dišpeta…ta sila nepriznavanja autoriteta i podređenosti, Dalmatince je čupala iz najgorih situacija, spašavala je glave, minjala povijest i stvarala Hajduk. 

Zahvaljujući dišpetu, Dalmatinci su zaradili stigmu onih koji su 'uvik kontra' bez obzira na logiku i protivnika što je vrlo često i točno. Dok je sisu kontroliran, naš dišpet je apsolutno bez nadzora ili nedajbože rezona te od skrivene snage postane u trenutku destruktivna sila prirode koja ruši sve pred sobom bez plana o kasnijem popravljanju kolateralne štete. No i takav, naš je i poseban i zato ga triba njegovat i čuvat, doduše s oznakom 'koristiti u slučaju nužnosti'. 

Nije bogat ko ima puno, nego onaj kome ne triba više

Ako se nit između sjevera i juga uspješno provlačila do sad ovde se sigurno nategnila. Šveđani i njihovi vikinški pretci su smislili lagom, koncept koji je u totalnoj opreci s našin destruktivnim hedonizmom, a po mom skromnom mišljenju najbitniji za životnu sriću.

Lagom bi se teško moga privest, ali provat ću vam objasnit šta bi to bilo kroz jednu priču. Navodno je cili koncept lagoma i osjećaja dostatnosti izronia je još u ono vrime kad su vikinzi trgovali i pljačkali diljen svita. Sila bi ekipa tako za stol, skinili kacige (nisu imali rogove) i krenili se devastirat ko studenti subotom. Svi bi medovinu lokali iz jednog roga, a svaki bi se triba napit da mu bude dosta, ali i da ostane i za sve ostale. 

Kako tada tako i danas, za Šveđane nije bogat onaj ko ima puno, nego onaj kome ne triba više. Poznata je i priča o tome kako njihov kralj nerijetko bez osiguranja vozika biciklu po Stockholmu. Tako su ga jednom prilikom slikali kako u finim lanenim gaćama, masnin rukama popravja svoju prastaru biciklu.

Ka šta san reka, upravo u lagomu se razilaze naši putevi, jer dok švedski kralj popravlja biciklu kod nas se izvrši pokolj nevine janjadi prvom prilikom za okupljanje više od pet odraslih jedinki homo dalmaticusa.

Putujući po Europi i svitu shvatia san jednu stvar - nemamo puno, ali ritki smo od onih koji još uvik znamo uživat u onom šta imamo. Ipak priznat ćemo svi zajedno, da kad kapne neka lova ponašamo se poput pijanih Rusa. Pokazat da se ima i istovremen kukat kako je loše regionalni je sport u našim krajevima. Upravo je taj radikalni hedonizam nešto što Dalmaciju opisuje u istoj onoj miri ko fjaka, dišpet ili kava na rivi.

Kad se podvuče crta, Dalmacija ima golem potencijal da bude uspješna i sritna no poput talentiranog, ali nezrelog tinejdžera ima sklonost da sve prekrasno i kreativno uništi u naletu egoizma i samodestrukcije. Nespremni za samokritiku ili prihvaćanje iste od strane drugih ostajemo zatvoreni u kružnom toku povisti u kojem nam je lipo. Neka nama nas, ali zamislite samo da nam je još lagom.

Vaša reakcija na temu
Pregledaj komentare