Priča o briškuli i trešeti

Evo smo i to doživili, u 2014. smo godini. E, pa šta, za naše kartaše to ništa ne znači jerbo ćemo proć kroz nju i uć u 3014-u, a karte ćedu se uvik igrat na svoj način – brez pravila, uvik će imat prav oni šta ima veći gučak, oni šta jače bugne šakon o stol.

Je, jedino će nan bit žaj šta će AS prvi put izgubit na vridnosti, zaminit će ga mršava DUJA, pa onda goropadna TRICA, šta znači da će svit još puste vike vikova živit u znaku NAPOLITANE.

Možda niste išli za tin pa ćedu vas ove misli puknit u time, oću reć, zašto se zovedu kako se zovedu, zašto ne nosidu nika druga nazivlja nego društveno apokaliptična.

1. NAPOLITANA DINARI – sve je jasno, denar je bija starorimski novac oko kojega se cili svit vrti okad postoji.

2. NAPOLITANA BAŠTONI – kad se počelo igrat karte nije bilo vatrenoga oružja, tuklo se baturicama, a Špiro Jelaska, kad u Kutić akužaje uvik reče: FAMILIJA BATURIC, jer bastona znači: toljaga, palica, štap, batina. Zato je u preferansu dominantna boja.

3. NAPOLITANA ŠPADI – špade su mačevi, a mač nikad nije vonja na dobro. Kad god vidin mač, vidin kako čriva ispadadu iz trbuja.

4.NAPOLITANA KUPA – kupe ne djeluju toliko ubojito ka one gori, ma se iz KUPA, iz vrča vina svašta u povijesti izrodilo, a i, ne daj Bože, da ti koja kupa padne na glavu!

Svaka navedena familja ima svoga šefa, ima svoga ASA. I jopet štorija počinje od pinez jerbo je as isto bija starorimski novac, pa mu je zato i dan primat, pa i zato u svim igrama najviše vridi, pa su zato samo na asima ispisane velike misli:

a) SON GLI AMICI MOLTO RARI QUANDO NON SI HA DANARI, šta oće reć – ritko ćeš nać prijatelja kad nimaš pinez. U to smo se duboko uvjerili. Da mi je nać autora tih sentenci poljubija bi ga usrid ćele.

b) MOLTE VOLTE LE GIOCATE VAN FINIRE A BASTONATE, šta oće reć – puno partij karat završi tučom. Pa kakvon! Sve leti u ariju, beštima se kost po kost, vadidu se brtulini.

c)CON LE SPADE E COL CANON EL TORTO GA RAGION, šta oće reć – s mačem i topom i krivac ima pravo.

d) UNA COPPA DI BUON VIN FA CORAGGIO FA MORBIN, šta oće reć – jedan vrč vina daje hrabrost i raspoloženje. Kako ne! A kad ti udre u glavu pa ti jezik postane demokrat pa priko njega rigaš i beside i sve izideno i popiveno ka ona tri lava na asa kupa.

Asi su u puno igara najjače karte (briškula, trijumf, preferans, koteć), a ako i nisu, ka u trešeti, onda najviše pizadu, nosidu cili punat sastavjen od tri 'bele'.

Zato as i nosi na sebi broj 1 jer je to broj od kojega je sastavljen svaki drugi.

Nek smo davno ugazili u atomsko doba, isto se dogodi da partija karat utone u mrak.Eto, baš se dogodilo uoči Božića, kad se preko Klisa spuštila žestoka bura. Pomela je sve živo isprid sebe pa i staru instalaciju po Velome Varošu ispod kojega se u Klub Splićana najredovitije igradu sve vrsti karat.

Jušto su Ante Knežević, Božo Peranić i Mario Srzentić zbrajali punte igrajuć trijumf, kad 'kurcšlus', nestane letrike i sve zaćori. Kako su s puntima svi bili priko trista, a igra se u 401, tako nikor nije tija laškat. Počelo se iznad glav kresat fajerice dok nije koki izronija lumine, šterike i sve šta triba. Omar se našlo dragovoljac koji je svak svoju kandelu drža igrači iznad glave – i paka se nastavila.

Jo, smišno li je bilo vidit, sva trojica ionako stara i ćorava držali su karte skoro pa podastrto po stolu da bi vidili šta in je podiljeno, ima li akuže bar 20 ako nije 40 u adut. Kad bi se koji iša mašit za kartu, kibic bi mu šapnija: 'Ona druga ti je dinara'. Bilo je smija na pritek, a partija se inšoma privela kraju.

To me sitilo na priču pokojnega oca koja glasi:

Između dva vela rata, kako je često nestajalo letrike, dogovoridu se tri igrača i kibici kako ćedu inšenpjat četvrtoga kumpanja koji je uvik ništa brontula. Igralo se u kafanu Central na Pjacu. I baš ka po narudžbi nestane letrike dok su igrali. E, sad! Svi oni što su se dogovorili nastavidu akužavat, tuć, strišavat, kibici navijat, a kad je doša red na četvrtoga, kojemu su namistili trapulu, i kad su mu rekli: ajde, šta čekaš, tebe je red, on se najedanput diga iz katrige pipajuć i uzviknija: 'Judi, oslipija san!'

Za ovu se glendu brzo pročulo po cilome gradu, pa bidan misecima ni smija noson provirit u Centrala.

Di se igra karte tamo ima i smija i plača, i dobitka i gubitka, i falivanja i refavanja.

Bez pisanog pravila

Igranje na karte zasigurno je jedna od najpopularnijih zabava u nas, a i na svitu, jerbo u isto vrime možete zateć di akužaju, motaju i dica i starci i i muške i ženske, doma, na ulicu, ispod školske klupe, u kancelariji u vrime marende i kad niko ne ćiri, i crkvenjaci iza oltara između dvi mise.

Karte su na mala vrata ušle u kuće da ne bi nikad više izašle. Evo, iz osobnoga iskustva, iz mojega obiteljskog odgoja mogu se pohvaliti da smo nas sedam braće najprije naučili držat karte u ruke, pa tek onda s olovkom krenuli u prvi pučke.

Nisu dica onda po rukama imala puste igračke ka danas, osim bokun od prethodnika iščučanoga čučina turnilo bi jin se u ruke asa baštoni od već uništenoga starog maca ili pedina od raspadnutoga šaha, pa bi ta dica vikala: 'Pape, batone!', a pape bi odgovorija njanke glavu ne okrićuć: 'Je, sinko', i skala sve boge jer mu fali jedna bela za učinit šest punat.

Uvozom karata za igru u Europu, iz daleke Indije, putem arapskih karavana iz XV. stoljeća, nisu uvezena i pravila koja bise primjenjivala iz kolina na kolino i to ne samo u toj prapovijesti kartanja, već u nama bližim vrimenima, a u XVIII. stoljeću kad su karte dobile današnje oblike. U biti, baš taj vremenski period možemo uzeti za razvitak kartanja u nas, uz naše more, u Dalmaciju, baš taj period koji je rezultirao iz duge venecijanske vladavine na Jadranu, tako da su se naše najpopularnije igre, trešeta i briškula, uvriježile u naše kužine od vremena dužda Serenissime.

Uostalom, ako zagrebemo po žutim stranicama Giuseppea Boerija iz 1856. godine, autora rječnika venecijanskog dijalekta, pronaći ćemo pojašnjenje treešete u par riječi, koje kažu da je to vrlo popularna igra toga doba, u četvero, ada se u dva, koju smo mi danas pretvorili u tešta-tešta, zove tressetin te da se obavezno svakome igraču podili po 12 karata, a preostali dil maca peškaje redom jednu po jednu.

Zanimljivo je da Boeri za quintigliu (kvintilja) jednostavno kaže – to je vrst trešete.

Za ovaj put možemo ustvrditi da se karte igraju bez pisanog pravila, da vrijedi zakon kućnog odgoja, zakon ulice, kvarta, sela, otoka, a već teže grada, jer njega čine svi navedeni.

Evo, skoro zan zaboravija akužat: napolitana dinari poduprto sa tri duje brez baštoni.

UDRI FUREŠTOGA

Sunce upeklo, turisti se kupaju, a dokoni mištani u debelon ladu zaigrali na karte da ubiju vrime do obida.

Turisti kojima ne šmeka more kibiciraju.

Ražestila se igra. Beštima se, motaje, švogaje...

Viče jedan:

- Udri karika u štroc!

- Neman ga, furešti je! Razočarano će mu suigrač.

- Udri onda fureštoga, opet će prvi.

Gleda turist kontinentalac i ništa ne razumi...

- A šta mu je to furešti?- bojažljivo priupita domaćega kibicera.

- Ma, to si ti! – odgovori ovaj ljut šta ga se ometa u kibiciranju.

Na te riči turist uteče glavon bez obzira...