Konobara ne bi spasija simpatičan izgled da mi je donija bilu kavu umisto makijata, a pogled Filipove žene udarija me ka auto

A di ću bit kad je sunce nego na Rivi, drugi je misec, ali fala Bogu da se u Splitu može izvalit i sunčat ko gušterica i u taj zimski misec. Je da sam sada tribala bit doma i sređivat ormar, ali ostavit ću to za koji dan kad padne kiša. Evo, sila sam, a sad slijedi svim konobarima koji me poznaju zamorna priča. Pa di bi ja bila Dalmatinka da ne ispizdin konobara sa posebnom narudžbom za kavu?! Podignen, dakle, pogled i ugledan simpatičnog momka, koji kada je vidija kako se namištan da bi naručila, navodno, običnu kavu, odmah se uozbiljija jer zna šta ga čeka. Triba sve u detalje zapamtit ili jadna mu majka! Ja lipo laganin i usporenin glasom, da me dobro čuje i da shvati ozbiljnost ove naruždbe, krenem govorit:

- Molim vas normalnu kavu u veliku čikaru, ali, sada je bitno ovo 'ali', ali molim vas samo kap mlika, ali puno pjene, ali da ne bude kapučino, ali da ne bude ni veliki makijato, ali slučajno da ne bude mali makijato. 

Konobar se nasmije i kaže:

- Znači nešto između malog i velikog makijata.

Ja sam odma poludila, ma koje između?! Donit će mi samo mliko ili samu pjenu, triban odma reagirat jer će me snervat!

- Ma, ne, ne, ne, lipo sam rekla. Normalnu kavu sa kap mlika i puno pje...

Nisam ni dovršila rečenicu kada je konobar nesta sa povikom 'sve sam razumija'. A majku ti tvoju, doneseš li mi bilu kavu sam ćeš je popit! 

Izvadin moju bilježnicu iz borše da bar nešto piskaran, kad već ne kuvan ručak.

Počela sam već pisati drugu stranicu kad je konobar donija moju 'najobičniju' kavu. Uziman žličicu, vrtin je po pjeni i zabijam u dno da vidim koliko ima mlika a koliko pjene. Aj solidno, nije baš kako ja volin, ali neće je dobit u glavu. Onda otvorim cukar i uspen cilu kesicu i onda otvorin drugu kesicu, ali polako uspen, jer po ovoj količini mlika taman mi triba trećina ove druge kesice cukra, jer ne daj Bože da sada falijen sa cukrom. Ima malo više mlika i ako mi bude prislatko, to će mi izneredit ovaj lipi dan na suncu, a već kada nisan sredila ormar da mi bar kava bude po guštu. Eto, i sada na miru mogu nastavit piskarat, to me uvik opusti. 

Pogledam oko sebe ljude, do mene side dva bračna para, jedno sredina pedesetih, ove jedne ne znan, a ove zna svaki onaj ko je jedan put doša na Rivu. Ona je visoka, crnka, ali uz vidljivi kozmetički trud izgleda puno starije od svog izrazito zgodnog, dobro držećeg muža, šta bi mi rekli, preženca od muškarca. Još bi nekako i prošla nezamjećeno da se ne nosi ko da ima 18 godina, pa sve u globalu izgleda smišno i vidi se njezina frustriranost što ima zgodnog muža, a koji, bez da sada ogovaran, svi znamo da švrlja okolo, ali tu su dica i još koja godina neotplaćenog kredita, pa kud će sama u ovim godinama? Triba dignit glavu i pravit se da ništa ne zna, pa ionako još koju godinu, kada se on ispuca, dobit će upalu prostate, ka i svi drugi i sve će biti po starome.

Prije jedno godinu dana, Filip, tako mu je ime, i oko mene je nešto pokušava, ali aj ti ženi svojoj i riješi sve stambene kredite, ja bi šta mlađe ili bar slobodno, zaključila sam. 

Nastavim pisat, kada čujem uljudni glas.

- Gospođo, da li je slobodna ova stolica?

Podignem glavu i vidim široki Filipov osmijeh, ali njegova me žena opalila pogledon da sam osjetila takvu bol ka da su me strefila otvorena vrata od auta! I to u vožnji oprilike blizu 200 na sat! Glava me od same pomisli zabolila i ja od straja spustim glavu i kroz zube procidin:

- Je, je, slobodna je.

Ne znam zašto mu je tribala stolica, jer ko je smija dignit glavu, ali mi se učinilo da im je neko priša, brate da li je muško, žensko, staro, mlado, ne znan i ne želim znat, oću lipo na miru popit ovu moju mukom naručenu i donekle po guštu kavu, na ovom lipom suncu.

Kada mi se mir vratija u kosti, primijetin vesele momke, roba sredina tridesetih i vidljivo dugogodišnji studenti nekog kreativnog fakulteta. Baš su to tili jer svaki umjetnik triba bar 10 godina studirati. Ali su ludi da tuku pravo, ekonomiju ili na daj Bože elektrotehniku?! To su odradili njihovi starci i oni sada proučavaju kako su u prošlim životima oni imali lošu karmu, a sada u ovom imaju odličnu uz roditelje koji odrađuju svoju grijehe iz prošlih stoljeća. Što će biti posli ako ne završe fakultet ili ako ga završe ali skuže da ih to stečeno znanje ne ispunjava? Neće ni to bit njihov problem, zamarat će se s tim njihovi roditelji. Zna se tko u obitelji ima lošu karmu. Ma, ustvari, ja sam uživala gledat te momke kako uživaju u neopterećenom životu i pomislila da ću u sljedećem životu biti studentica neke umjetničke akademije, ali ne znam još koje točno, to ću odlučit kada se ponovo rodin. 

Kada sam ovo čvrsto odlučila digla sam pogled i vidila da je frustrirana žena i njena ekipa otišla doma. Ja ovo svakodnevno sunčanje na Rivi ne bi ni stavila u svoj dnevnik da nije bilo zanimljivog detalja. Uzela sam svoju boršu da stavin bilježnicu i mobitel u nju. A onda kada sam digla mobitel, ispod njega je bio papirić na kojem je bilo napisano: Filip 098 74 32 127.