DNEVNIK NESTAŠNE GOSPOĐE: Slučajno san u ruke dobila knjigu jednog našeg pisca, koji je vrlo brzo postao Moj pisac

Ostavila san auto s upaljena sva četri, trčeći ušla u biblioteku Marulić, nisan se tila popet na prvi kat izabrat knjige već sam napravila ono šta nikada nisan - uzela na porti upravo vraćene knjige, nisan ni pogledala naslov, već mi je knjižničarka dala uz rečenicu:

- Ja sam ove čitala i meni su se svidile.

Izletila san još brže da mi pauk ne digne auto i odletila doma skuvat ručak. 

Naravno, tek sam navečer uzela knjige i pročitala o čemu se rade, jedna je bila od 'Veronika' od Paula Coelha, a druga 'Jesen', jednog našeg meni nepoznatog pisca. Pošto sam Paola već poznavala, odlučila san se za ovu drugu. 

Već na prvin stranicama knjiga mi se puno svidila, tako jednostavna tema, a tako čitljiva i zanimljiva, nisan je mogla ispustit iz ruke i u dahu sam je pročitala. Možda nekome ta knjiga ne bi bila zanimljiva, možda bi je na pola ostavija, možda da je sada pročitan više ne bih osjećala takvo uzbuđenje i puninu, to ne znam, ali u tom trenutku to je bilo nešto najlipše što san zadnjih godina pročitala i želila sam upoznati osobu koja je ovo napisala.

Sutra sam bolje pročitala ima pisca i naravno potražila ga na internetu, vidila sam da ima još neke knjige i zapisala sam ih, onda sam naravno otišla na Facebook i odmah ga pronašla. Bio je izrazito zgodan muškarac, po profilu vidjelo se da ne provodi puno vrimena na Fejsu i da je nekako specifična osoba, ne znan kako bi to opisala, ali kada je nešto nevidljivo, a tako vidljivo. Zar sumnjate da sam mu odmah poslala poruku u inboks s pohvalama za njegovu knjigu, dok sam pisala kratku rečenicu ruke su mi se tresle kao da imam 18 i pišem momku u JNA, ali da i ne znan hoće li mi ikada odgovoriti. 

Odgovor sam dobila za par dana uz zahvalu što mi se sviđa njegova knjiga, ja sam sva uzbuđena nastavila komunikaciju, dobivala sve kratke i šture odgovore, ali ništa me to nije pokolebalo, želila sam komunikaciju s njim, ma šta komunikaciju, želila sam ga upoznati. 

Malo po malo shvatila sam da je dobro proučija moj profil i da mu se svidilo ono što je vidija, jer sam dobivala sve brže i konkretnije odgovore. Naravno, glavna tema nam je bilo pisanje i uživala sam da ima sugovornika u toj temi, jer u mom okruženju nemam nikoga, pa ja sam uvik bila crna ovca ili, kako mi lipše kaže moja ćer 'u svemu drugačija'. 

Malo po malo i ja navela vodu na svoj mlin, a primijetila sam da je on diga branu i dozvolija da ja krčim korito i da je uživao kako i u kom smjeru vodin njegovu vodu, nikakve tople ili nježne izjave nisu bile, sve službeno i s krutin stavon, ali sam osjećala takvu sigurnost u njegovoj želji da me upozna. Naravno da sam to želila, prvo zbog njega kao muškarca, drugo da uživan u društvu jednog dobrog pisca, a i želila sam da pročita neke moje radove. 

Sve mic po mic i dovela ja vodu do mog mlina i sada san ja držala moju branu spuštenu, više da se on opusti i da bude muškarac do kraja. Znate ono kada je muškarac baš pravi muškarac, kada zna da žena vodi igru, ali glumi da ne zna jer to što ona radi u zajedničkom je interesu, e takve pametne muškarce volin! Znamo oboje da sve znamo, ali se pravimo da ne znamo jer to što se pravimo da ne znamo bit će dobro za sve drugo što znamo i uživat ćemo u tom zajedničkom znanju neznanja.

Ja sam skratila našu 'malu scenu' u inboksu i jednostavno napisala.

- Volila bih da Vi pročitate moje radove, samo Vi recite gdje i kada. 

Naravno da on nije živija u Splitu, ali meni za ugodu nigdje nije teško ić, a ovaj muškarac je više od ugode, on može biti jedna lipa uspomena.

Brzo je prihvatio moju želju za upoznavanjem, ali priznajem da sam osjetila da je stvarno želio mene kao pisca, a ne kao ženu, što mi je puno bilo drago, jer volim kada me se osjeti kao osobu, a ne uvik ka predmet muške požude. 

Dogovor je pao prvi vikend, a danas je bila srida, naravno da ne dolazi u obzir subota, jer već kada putujem u Zagreb neću zbog par sati, već ću posjetit i neku prijateljicu i spavati kod nje. Odmah sam se uhvatila priprema i zvanja svih u Zagrebu, pa isplanirala sve do u minutu. Nisam tila ići sa autom jer ne mogu se snaći u Zagrebu i mirnija sam kada sidnen u bus koji me na miru dovede od točke A do točke B. 

Ravno sam otišla kod prijateljice da ostavim stvari i da se naćakulamo, dogovor s Mojim piscem je bio subota jutro. Čim sam se raskomodila poslala sam poruku, da sam tu i da se dogovorim točno di i kada da se nađemo. Kad dobijem poruku:

- Ja idem u centar, možemo i večeras.

Triban li pisati kako sam brzo pristala da se vidimo uvečer?

- Može, slobodna sam, kada Vam i gdje odgovara?

- Pa, kada i gdje Vama odgovara?

- Ja ne poznajem kafiće, pa negdje najbolje oko trga.

- Onda najbolje ispod sata u 9. 

- Može, vidjeli ste moju sliku, nadam se da ću i ja Vas prepoznati.

- OK, vidimo se.

- OK.

Prijateljica mi je ostala u čudu i tužna kada sam sam je ljubila pri izlasku iz stana jer sa nadala priči i smiju do jutra, ali je i razumila da želin šta prije upoznati osobu zbog koje sam došla kod nje. 

- Aj, sritno i lipo mi se zabavi

- Ma ja samo želim da osjetim kakav je on i da li je knjiga samo njegov produženi dio ili nešto što on nije pa u nemogućnosti da tako nešto proživi piše o tome. 

- Aj, Lucija, ti želiš puno toga osjetiti - dovikne mi prijateljica kroz smij, zatvarajući vrata za menon. 

Stigla sam pet minuta ranije, cila sam bila nervozna, bila je jesen pa nije bila velika zima, ali se trebala obući jaketa. Bespotribno je opisivati što sam imala na sebi, sigurni budite da sam došla u najboljem izdanju, koliko san mogla s tom nervozom. Osjećala sam se kao srednjoškolka koja ima prvi rendes isprid sv. Frane i čeka momčića lica punog puberteskih bubuljica, ali niti ja imam 18 godina, niti je ovo Riva, a bome je ovaj momčić odavno izašao iz puberteta. Ma sve to nije bitno jer sam se osjećala upravo tako i priznajem odličan osjećaj.

Gledam ljude oko sebe i razmišljan znaju li oni koga čekan, vide li moju nervozu i uzbuđenje? Ma znan ja da nitko nikoga ne vidi, ali želin da šta prije prođu ovi trenuci jer puno iman godina, srce će me izdati. 

Odjednom prema meni ide jedan mali, simpatični muškarac, sa širokim osmijehom, pogledan ga razočaranim pogledom, odmah shvatin da to nije 'Moj pisac', ali razočarenje koje san ja vidila u njegovim očima pokazalo je da mu je žao što 'ja' nisam ta koja njega čeka, moj zaključak - spoj na slijepo. Zagreb, trg, 9 sati navečer, sve je bilo užurbano i puno ljudi, ali ja sam bila sama u svom čekanju. 

I onda sam u daljini između stotine ljudi primijetila 'Mog pisca'. Pa naravno da sam ga pripoznala, samo šta je bija još zgodniji i još šarmantniji u prirodi. Pratila sam ga dok je dolazio prema meni, a i on je mene odmah pripozna i bilo mi je drago to šta sam vidila u očima, ne znan točno šta je to bilo, ali sigurno nije bilo razočarenje. Upoznavanje je bilo kratko i nebitno, jer smo se odmah uputili u jedan miran kafić da možemo na miru pričati o svemu šta smo se dogovorili preko poruka. Već hodajući jedno pored drugog osjećala se posebna energija, naravno nabijena seksom! Kod dvoje zdravih ljudi iste energije drugo se i ne može očekivati, ali da se odjednom ovako osjećan bilo je fantastično, ali me i malo plašilo. Sebi sam odmah rekla, Lucija, uživaj u ovom trenutku i ne postavljaj nikakva pitanju životu, ni zašto se ovo događa ni koliko će trajati. 

Ušli smo u jedan mali kafić koji je imao galeriju i odmah smo se popeli gore i sjeli u kut da imamo mir, uživala sam u svakom njegovom pokretu jer sam osjećala da ima potrebu dodirnuti me i onda kada nije bilo to potribno, ali i ja sam uzvraćala te usputne dodire, ne znajući zašto. Morala sam ga tako dotaknuti kada sjedam, kada skidan jaketu, moran ga dotaknuti kada gledan u konobaricu i naručujen piće, moram ga dotaknuti i kada pričan, on je svaki moj dodir uzvraćao odobravajućim pogledon i potvrdom da uživa isto ka i ja. 

Prije nego je konobarica donila piće ja i 'Moj pisac' instiktivno smo se zagrlili i kada smo se odvojili posli dugog poljupca primijetili smo da je moja medica i njegovo pivo na stolu. Počeli smo se smijati i čuditi što ovo radimo, pa zar nemamo dovoljno godina da se možemo kontrolirati, pa zar nismo prošli fazu ludosti? Puno puta sam ja svojin primjerom dokazala da koliko god imaš godina nikada nisi stara za ludosti, već radiš veće, više uživaš i čak si ponosna ka ja sada. I pišen o tome znajući da ćete svi vi koji ovo čitate, priznali to ili ne, uživati u svim mojim ludostima. 

Možete li zamisliti dvoje ljudi u srednjim četrdesetima, u kutu punog kafića sjede čvrsto zagrljeni i ljubeći se kao da su sami, bez srama i straha od osude ljudi oko njih. Virujte mi, taj trenutak nikada neću zaboravit i volila bi ga još puno puta proživiti.

Nit znam nit mogu znati kada smo se razdvojili, već se samo sićan kako me s ogromnom požudom pogleda i reka:

- Ti se meni puno sviđaš, ajmo kod mene.

Bez riči smo se digli i ušli u prvi taksi, nismo se razdvajali ni pri ulasku, a ostat ćete bez opisa detalja, suvišni su i neprilagođeni našim godinama i ljudima koji se i ne poznaju, ali zar je to bitno? Meni i njemu nije u tom trenutku ništa bilo bitno, osin da se dodirujemo. Da je netko pokuša razdvojit nas - osta bi bez ruke, noge ili bez glave! Mi ne bi ni bili osuđeni jer bi pred sudom bili proglašeni trenutno neuračunljivima. I sada se sićan svakog dodira i još osjećan na sebi njegov pogled pun požude i nevjerice da se to baš njemu događa, a ja mu dodiron dokazujen da je to šta osjeća i stvarno i nešto što se ritko u životu događa. I da se opusti, jer nit će ovaj trenutak trajat dugo, a ni vječno. 

Između taksija i njegovog stana jedino što sam uspila napraviti je bilo da sam poslala prijateljici poruku da večeras ne spavam kod nje. Odgovorila mi je kratko:

- Nisam ni sumnjala da ćeš ga smantat, aj, pazi prijateljice. 

Da pazin!? A zašto da pazin, od čega da se pazin, ne želin paziti, ne želin ni razmišljati o tome, želin samo da me on nastavi ovako paziti i maziti, ali nit sam joj to odgovorila, nit je bilo potribno, poznavala je ona dovoljno mene i znala je da kad se bude tribalo pazit, da će moj emocionalni alarm svirati ko policijska sirena. Sada uživan u paženju, pažnji i dodiru prekrasnog i pametnog muškarca, sve san sirene ugasila i do daljnjega ih čak pokvarila, a meštar za popravak je u Splitu. 

Osjećate li zbrčkano pisanje? Pa i ja san tada bila zbrčkana i baš je lipo bit zbrčkan, svima bi to preporučila!

Prvo šta san uočila kada san ušla u stan je bila puno lipa slika, na noj je bilo malo dalmatinsko misto, znala san da je on to naslikao u fazi nostalgije. Sve drugo je bio moderno, pravi samački stan, iznenađujuće uredno za jednog muškarca, aj ne baš pici pici, ali ono baš uredno. 

Moran priznat da me malo spopao sram, neugoda jer doći u stan nepoznatog muškarca, nije baš...  Ne opterećuj se, Lucija, glupostima, sada si tu i nema nazad, pruži sve što možeš pružiti i uzmi sve što možeš uzet, čak i ono što te se ne nudi i ono što je zaštićeno, prokopaj, iskopaj i zamotaj dušu tim nađenim blagom, govorila san sama sebi. Kako ovo patetično zvuči, ali kad je tako bilo, uzela san motiku u obliku osmijeha i uvatila se kopanja korita. 

Sve je on to znao, osjećao i prešutno hranio moj osmijeh svojim pričama, zagrljajem i usputnim poljupcem, ja bi se isto svako malo popela na prste, jer je bio puno veći od mene, da ga zagrlin i poljubin. Jesmo li jeli i pili, o kojim knjigama smo pričali, o kojim piscima i slikarima smo raspravljali, to vas mnoge ne zanima, a jesmo li zaspali u zagrljaju? Puno toga se dogodilo prije te puno lipe zaštitničke poze za spavanje, a ja nisan tila spavat, ja nisam tila da me on štiti, nisam tila da on ima potrebu za spavanjem. Tila san svašta i dobila sam sve to svašta! Da, zaspali smo zagrljeni, umorni, ali nisan osjećala njegovu zaštitu, već da san ja o ovoj priči zaštitnik, znala sam da će to on osjetit i da će mu malo zasmetati, ali i to smo sada primučali.

Dva dana smo proveli u njegovom stanu, samo smo na kratko išli nešto pojesti u prvu birtiju, baš birtiju, ne restoran, jer ta rič ne pripada prostoriji koja ima plastične stolice obložene rozin kušinima sa tamno žutim stoljnacima. A šta mislite je li nam to smetalo? Tako smo brzo izili da san se sitila boja tek sada kada ovo pišen, nama je bilo bitno da pojedemo i šta prije se vratimo u njegov stan.

I onda sam tribala ić nazad u Split, u njegovom ponašanju ništa nisam mogla vidjeti, je li mu žao ili drago, tako je postao nečitljiv, toliko koliko je prije bio čitljiv, a i nisam se puno ni trudila, jer previše se toga lipoga dogodilo i sada dolazi neizbježno, moj odlazak.

Virujte mi da uopće nisan bila tužna zbog odlaska, jer došla sam da proveden nekoliko sati s meni zanimljivim piscem, a dobila sam dva dana i dvi noći, s tugom bi bila nezahvalna i uništila svu radost u sebi, a to stvarno nisan želila.

Rastanak ispred autobusa bio je prijateljski, šta zbog svita oko nas, šta zbog svjesnosti da je ovaj rastanak bija zapisan i prije nego smo se i upoznali.

Sila sam u autobus, još ga jednom pogledala, mahnula, iako on to nije ni vidija jer je već bija negdi daleko u mislima, negdi di ja sigurno nisam bila.

Duboko sam udahnula i promislila, upravo kako vozač vozi ovaj autobus tako i ja držin volan svog života čvrsto u svojim rukama i ovo je samo jedna stanica di sam se malo odmorila i ukrcala novo znanje da lakše i ugodnije nastavim vožnju prema svome cilju. Niti jednu moju napisanu stranicu nije pročitao, to mu je bilo pored moga tijela nebitno. Uopće zbog toga ne osjećan ljutnju, jer sam svjesno koketirala sa svojoj seksualnošću i uživala san u svakom pokretu zavođenja. 

Ja san mogla napisat roman za Pulitzerovu nagradu, a da se Mom piscu nije svidio moj izgled i da nije osjetija požudu nikada mi ne bi posvetija sate i sate... Ali isto tako da nisan stotine knjiga pročitala, i njegovu slučajno, nikada mi isto tako ne bi posvetija sate i sate svog znanja i samoga sebe, ali rijetki muškarci žele imat pametnu ženu pored sebe, to im ubija muškost... Zato, virujte mi, sve žene tribaju biti pametne kokete!