Dražen Radman: Kad 'kamenčić' pogodi lava

U kasno popodne odem ja na redovno primanje roditelja. Približavajući se samoj školi, ugledam pet-šest mladih momaka od nekih 15-ak godina kako kamenčićima gađaju prozore zgrade nasuprot same škole. 

Shvatim da se radi o 'igri' koja je bila samo njima smiješna. Priđem im i upitam bez povišenog tona: 

- Šta to radite, momci?

- Igramo se! - odgovori jedan od njih.

- Gađajući ljudima prozore? - nastavim ja.

- A, eto, gađamo... - uključi se drugi.

- Pa zašto to radite? - nastavim.

- Dosadno nam je! - odgovori opet onaj prvi, vjerojatno 'glavni' među njima, na što su se ostali glasno smijuljili.

- Ma, dobro, razumin ja da je vama dosadno, ali zbilja nije lipo da gađate nečije prozore i rolete - odgovorim pokušavajući apelirati na njihovu savjest.

- Ma nije to ništa. Mi se samo malo šalimo - uključi se treći.

- Bilo bi bolje da se ne šalite s takvim stvarima. Mogli biste se naviknit pa počet uzimat malo veće kamenčiće jer će vam i ovi mali postat dosadni. A onda bi se jednog lijepog dana moga isprid vas nać neko malo luđi od mene, a kojemu će vaš kamenčić prilit čašu. A onda biste mogli požalit... - reknem mirno u jednom dahu, nadajući se da će bar jedan među njima čuti.

- Šjor, ništa vi ne brinite, sve će bit dobro! - odgovori brzo taj 'glavni', dok su se ostali pogledavali u znak odobravanja svome 'vođi'.

- Ne brinem ja za sebe, momci... - mislio sam ulazeći u školu na primanje roditelja.

Brinuo sam jer sam znao da u nekom sutrašnjem danu, ako se nešto dobro ne dogodi, stablo smokve i ne može baš roditi grožđe.

Jer sam znao da od sile postoji jača sila. Da od lava postoji jači lav koji čuči u prikrajku, spreman u 'pravom' trenutku zaskočiti i napasti ako se na njega baci dovoljan broj 'kamenčića'.