KOLUMNA KATE MIJIĆ: Zašto mladi misle da mi stariji ništa ne znamo?

Lijepa je ta mladost, ta samouvjerenost, taj osjećaj da im je cijeli svijet na dlanu. A da li je? Ja nikada nisam bila tako samouvjerena, čak ni danas kada je većina života iza mene. Uvijek gajim sumnju prema sebi i onom što radim, uvijek mislim da sam mogla bolje i savršenije. Iz dana u dan učim i postajem sve svjesnija da znam samo mali dio onog što mi je na raspolaganju. Vječito prigovaram samoj sebi jer ne stignem napraviti ono što želim u zamišljenom roku i za sebe mislim da sam najljenija osoba na svijetu.

Želim napraviti puno toga, imam bezbroj ideja i ciljeva, a samo trčkaram za njima. Istina je da radim dva posla, da jedan s drugim nema nikakve poveznice. Istina je da sam vječito nezadovoljna količinom učinjenog, ali isto tako je istina da, kad se okrenem iza sebe, napravila sam pravo malo čudo, nadmašila sam samu sebe. To me nezadovoljstvo tjera naprijed, nesigurnost ubijam radom i tvrdoglavošću. Ako imam cilj, onda ću do njega i doći. Možda ne brzinom kojom sam zamislila, ali ću doći. Ja sam jednostavno takva. Ne znam odustati, to za mene nikada nije bila opcija. Meni ništa nije poklonjeno. Za sve sam se izborila sama. Godinama sam radila po dvadeset sati dnevno. S posla sam trčala kući pisati, i pisala bih sve dok mi se tijelo ne bi srušilo od umora. To bi trajalo danima, a onda bih se jedan dan samo skljokala u krevet, bez sposobnosti da se pomaknem. I taj tempo sam održavala, radila sam ono za što su mnogi mislili da je nemoguće i uspjela sam ondje gdje su mi svi rekli da neću.

Po nekakvim tuđim mjerilima sam uspješna, mada ja tako nikada nisam razmišljala. Ista sam kao i svi ostali i ni po čemu se ne razlikujem. Živim svoj skroman život na način koji meni odgovara. Volim tišinu svojeg doma, volim mir, volim činjenicu da mogu raditi a da me nitko ne prekida. Imam sve ono o čemu sam sanjala, a i mnogo više. 

Kako god ljudi rangirali uspjeh, moj najveći uspjeh su moja dobro odgojena djeca. Sve ostalo mi je bitno, ali daleko manje. 

I onda… promatram mlade ljude kojima nos para nebo, koji misle da sve znaju, a ne znaju ništa. Ljude koji su u stanju mene učiti mojem poslu, a radim ga više nego što oni imaju godina. Ja ne znam sve, a oni ne znaju skoro ništa, ali se ponašaju kao da se u njima nalazi sva mudrost ovoga svijeta. Najviše rade na tome da ništa ne rade. Posao za njih nije odgovornost, niti je imaju. Radila sam i ja kad sam imala godina kao oni, ali sam uredno dolazila na posao. Može mi se dogoditi da zakasnim jednom u par godina, ali da svakodnevno kasnim satima, to je nepoštivanje posla, kolega, ali i onog za kojeg radimo. Ne žele prihvatiti savjet, jer, što ja to znam bolje od njih? Ništa? Ja ni nakon toliko godina ne znam sve, ali oni znaju. To je naprosto tako. Bez pardona će mi odbrusiti, jer su oni Bogom dani. Što god kažem, ja samo žugam, a oni tako divno (ne)odrade svoj posao. Ne shvaćaju da ih želim naučiti, a kako bi i shvatili, kad oni doslovno sve znaju. 

Podcjenjuju iskustvo. Oni tek ulaze u arenu života, a ja sam u njoj dobila i izgubila mnoge bitke. Bila sam i na tronu, i na koljenima, i poznajem sve vrste oružja. Upoznat će ih i oni. U to ne sumnjam. Iskustvo je skupa škola života i nikako se ne smije podcijeniti. Ja sam bila u njihovim godinama i nikada nisam razmišljala kao oni. Možda neće ni oni razmišljati kao ja kada dođu u moje godine, ali će im krinka bahatosti i nedodirljivosti svakako spasti. 

'Ja sve znam i ja sam uvijek u pravu' nije rečenica koja bi ih trebala voditi kroz život. Ali, ako su je oni izabrali, neka tako žive, a ja im baš i ne zavidim na tome. 

Ono što ih ja ne uspijevam naučiti, naučit će ih život. U to nimalo ne sumnjam. Ja ih odgajati neću, jer sam odgojila one koje sam trebala.

Dragi moji, znam što mislite, znam što znači svaki vaš pogled i svaki izraz lica. Vi ste za mene kao otvorena knjiga, ali ja nemam želju zaviriti u ispraznost vaših stranica jer se sadržaj može svesti na samo nekoliko jadnih rečenica. 

Ponekad mi vas je doista žao, toliko da se čak ni ljutit na vas ne mogu. Mi smo ipak dva svijeta bez dodirnih točaka, a čini mi se da će tako i ostati.