Priča iz Litve: Još ne mogu vjerovati da sam pričao s pijancem kojemu je dignut spomenik

Noć se spustila, a ja san završija svoju popodnevnu kavu i izaša isprid kafića. Neki je mladić svira Dylana pa san mu ubacija neki sitniš i sta ga poslušat kad je do mene dobaulja jedan stari, rumeni pijanac s lulom u ruci. 

Kako sam već tradicionalno i obiteljski sklon svakakvim ekscentricima pustin ga da mi ispriča šta ima. Nešto je priča na litavskom, ali ja san razumija da me pita iman li cigaretu ili tako nešto. Rekoh da nemam, misleći da će tu priča završiti, ali stari otpuhne dim iz svoje lule i pruži je meni.

Mislin, jesan spreman na razgovor, ali nije baš da mi se razmjenjuje slina s njim... Nešto mi ne paše sad neka bolešćina. Vođen tom logikom mora san ga teške duše odbit. Uvidija je moj novi prijatelj da nisan domaći, prvo jer se smijen za razliku od Litavaca, a drugo jer ne govorim litavski. Nakesija se. Onda je počeja cupkat kraj mene... Mislim da je i zaplesa. Spotaknija se dva puta, pa mi krenija recitirat. Nije da san ga razumija, ali po intonaciji i pogledu u daljinu s dignutom rukom reka bi da je bacija dva, tri stiha. Nakon toga me potapša po ramenu i otcunga se niz ulicu. 

Možda se ovog susreta ne bi ni sitija da nisan dan posli iša na neki besplatni šetaćki obilazak grada. Stajali smo usrid Republike Užupis, samoproglašene države usrid Vilniusa, kad je mlada vodička završila priču o Isusu backpackeru i primistila cilu grupu ispod jedne pozlaćene statue koja je pokazivala peace. Statua ćelava i debeljuškasta.

- Ovo je vojvoda od Vilniusa. Možda ga je netko od vas sreo ovih dana, kaže ona, a mi se pogledali ko da je kraj nas Šuker u Hajdukovom dresu proša.

Kakav crni vojvoda?! Šta ova priča? Vidi ga na šta liči.

- On van je bija velika čunka negdi 90-ih. U to vrime smo minjali imena ulicama nakon pada SSSR-a, a on je bija glavni za to. Cijenili su ga u gradu jer je bija svugdi i u svemu. I onda mu je jedan dan dopizdilo, da je otkaz... Prozva se vojvodom od Vilniusa i odlučija postat najpoznatiji litavski pijanac. Za sad ga dobro ide jer ga svi u gradu znaju.

Udrija san se pleskom po čelu, jer se nisan slika s originalom. Bija mi je prid nosom, a ja ga tako amaterski propustim. Tražija san ga naredna dva dana, ali ništa.

Rekla je ona i ime njegovo, ali ja san ga zaboravija... Nije lako zapantit ta litavska imena. Uglavnom, ona pozlaćena statua je ni manje ni više nego njegova ideja. A posli sam na internetu naša njegovo ime: Kunigaikštis Vildaugas!

Smatra je da je red da ličnost poput njega ima svoj spomenik u gradu još za života. Predložija je to parlamentu Užupisia i oni, normalno, prihvatili.

Sad, kad bolje razmislim, moga san makar lulu prihvatit. Kad je moga Ćiro od Tuđmana pitat gripu, moga san ja od njega uvatit makar afte.