Shvatio sam Petrovićevu veličinu tek kada mi je profesorica u Litvi rekla: 'Plakala sam kada je Dražen umro, znala sam da Sabonis više neće imati protiv koga igrati'
Naš kolumnist Aldo Franičević je u baltičkoj zemlji dočekao ispadanje Hrvatske s Eurobasketa
Kumpiri ko kumpiri, ali ritko di na svojim putovanjima san vidija takvu predanost jednom sportu ko što je to ovde. Dica na igralištima samo deru po koševima... Ništa balun ili bilo šta drugo, samo košarka. Sad im je Eurobasket pa su još dodatno napaljeni. Svaka priča počinje i završava sa sinoćnjom i sutrašnjom utakmicom bez obzira bili na kolodvoru ili u zbornici. Cvile malo šta su loši u nogometu, ali zapravo je vrlo jednostavno objasnit zašto ih u drugim sportovima nema. Kako će ih i bit kad s nogometnim balunom igraju basket na igralištima. Igraju i teniskim lopticama ako nema šta drugo. Uzme mali balun, pogleda ga, malo razmisli i naravski zapuca na koš, a ne na branku. Eto zašto van nogomet ne ide, ne igrate ga...
U sklopu posla koji radin često surađujemo sa srednjim školama. Jednom prilikom smo gostovali u velikoj gradskoj gimnaziji i taman smo u zbornici imali zadnje dogovore kad je ko furija u prostoriju uletila golema žena. Pravi sovjetski prototip čuvarice zatvora ili profesorice tjelesnog. Da dicu pitate, na isto bi došlo.
Pedesetak godina, brat bratu metar devedeset visine i ruke ko lopate. Pari Alija Sirotanović. Odma s vrata je krenila prema meni i počela govorit na ruskome. Ništa mi nije bilo jasno. Razumija san samo nešto Hrvatska i te šeme. Izvuka san jedino šta znam i promrmlja 'ja ne gavaraju pa ruski'... Nije me stara šljivila dva posto. Zna ona da ja litavski ne parlan, ali čvrsto je uvjerena da svi mi Slaveni gavarimo pa ruski, makar malo. Naravno, u defanzivi san se povuka korak dva i iskolačija oči... Šta ja znan kakve su joj namjere.
U to je uskočila jedna kolegica pa mi počela privodit... Kaže ona meni da je ova došla vidit Hrvata. Ozbiljno? Pa neš ti mene pa da me žena dolazi vidit. Nego, reci ti meni ko je ova? Navodno profesorica tjelesnog. Aha, zna san... E sad mi tek nije ništa jasno. Znači ona je mene došla vidit jer san iz Hrvatske.
- E baš zato - kaže ova.
Nego dobro, dosta zajebancije, šta ova oće od mene? Na to će meni milo prevoditeljica, da stara tvrdi da su Hrvati vrsni košarkaši i da je zato dojurila. Je, je kako da ne.
Prvo iman metar i 70 i košarku baš ne igran i nema ti koristi od mene, a drugo, je li ona gleda ovo Europsko? Nije joj ova ni prevela, a ogromna profesorica je počela mlatit po povjesti - Kukoč, Rađa i naravno Dražen, nabraja ona.
Kad je spomenula Dražena, i dalje nisan razumija ruski, ali je ona spustila glas.
- Kad je otiša, plakala san. Kako sam plakala. Voljela sam njegovu košarku. Znala sam da sad Sabonis više nikad neće imat protiv koga igrati svoju najbolju košarku - otvorila je dušu profesorica, a kolegica u korak prevodila.
Čin je završila, stara se trznila iz tog stanja natirala me da obećan da ću doć igrat s njima (iako ne znan šta mi se triba poć sramotit) i hajdučki izašla kako je i ušla. Vidila je kolegica Litavka da san šokiran ko Kovač nakon Norveške pa mi je na brzinu objasnila.
- Za nas će Sabonis uvik bit najveći... Nema za Litavce boljeg, ali on je dugo igra i još je tu. A Petro je bio tako talentiran... i tako mlad... i zato ga pamtimo.
Zna san da je bija velik, ali ovi put san dobija pravu potvrdu da Dražen ne fali samo nama - nego košarci.
