Mladen Badovinac dao intervju za prvi broj novine 'Naš kvart', pročitajte što je rekao o životu na Blatinama

S Mladenom Badovincem za kotarsku novinu 'Naš kvart' razgovarao je Davor Bobanac, koji jednog od vođa TBF-a poznaje već skoro 20 godina, ponajviše jer je Mladen živio u zgradi u kojoj je egzistirala mala trafika na Blatinama. Intenzivno su se družili netom prije snimanja albuma 'Maxon Universal' koji je izašao 2004.

Od svih dogodovština iz tog doba koje su prošli, Bobanac je izdvojio  dan kada je u ruci držao i čitao tekstove pjesmama koje se tek trebaju uglazbiti. Ostao je frapiran stvari 'Nostalgična', uvjeren da će postati svevremenski hit, kao što se i dogodilo.

Odrastao si u ovom kvartu, misliš li da su Blatine bile drugačije nego neki drugi kvart, recimo Varoš ili Pujanke?

- Pretpostavljam da između Blatina i Pujanki nema velike razlike, sve je to betonski dio Splita i taj neki takav đir života je valjda sličan. Varoš s druge strane ima tradiciju, dok su Blatine tradicija u nastajanju.

Kada si došao na Blatine?

- U četvrtom osnovne, s 10 godina, a do tada sam živio na Mažuranićevom šetalištu te išao u školu na Mejama gdje sam imao produženi boravak i većinu prijatelja.

Onda prebačaj u školu Ranko Orlić?

- Virova ili ne, moji su mene pitali želim li se prebaciti ili da ostanem. Ja nisam tija, jer su mi vamo bili svi prijatelji i nastavija sam ić u tu školu busom, svaki dan.

S kim si se družio u kvartu?

- S Hrvojem Vucom, jer smo bili isti portun i generacija. S Brankom Savićem jer je on bija s Vucom i visija je s nama oni Svitlica, dva portuna niže. S njim bi se vozija na bicikli Poni. Al opet, nisam se toliko poveza s tom ekipom, ja sam bija drukčiji đir, oni su malo bili luđi, neki divlji đir, ja sam bija pitomiji od njih, neko sramežljivo, debelo dite. Volija sam stajat doma, gledat westerne i slušat muziku. Igrališe mi je bila totalna nepoznanica, dok me Saša nije dovea tamo.

Znači, nisi bija neko ulično dite?

- Od igranja na ulici sam sve proša, od čepaljki, franja, grupa traži grupu, to je to. Al nisam bija jedan od onih šta rade pizdarije, pišu grafite, kradu sladolede, obijaju trafike, ha, ha, ha. Ne znam, bija sam dobro dite. Ja sam buljia u MTV, sluša Radio Brač, zvao homebox, tražija želje, nisam ni igra video igre, al' sam čita stripove, svira gitaru... Zna bi dok učim zablesit u daljinu kroz prozor i odlutat satima, sanjareći...

Kakav si onda bija u školi?

- Nikad ništa nisam pada, al sam se mučija s matematikom i fizikom, izvuka bi tu matematiku jedva 2, a sidija bi u klupi do prozora, s glavom uvik livo prema Šolti.

Sada mislim da je dici puno teže učit i odrastat, jer postoji gomila informacija sa svih strana. Misliš li da je bolje sada ili prije 20 godina kada se manje znalo?

- Ufff..., kompliciranije je. Super je imati puno izvora informacija, daje ti veću slobodu, više pogleda da se stvori bolja slika, ali to je isto prilika da se prenatrpa mozak nekome, da jednostavno pregori od svega toga, pa da odustane i postane letargičan i odjebe cilu šprehu istraživanja. A taki su životi, da moramo sve više radit i nemamo više vremena bavit se tom nekom potragom za istinom, duhovnim i stvarnim odgovorima. To je sad sigurno dvosjekli mač i zajeb. Tribalo bi cilu tu tehnologiju i sve informacije koristiti na pravi način, jer sigurno smo napredniji nego prije, imamo bolje alate, ali ka i sa svim, od baruta, do interneta i novca, sve ovisi od osobe. No, triba biti ovako kako je, još to i razvijat, jer pravi ljudi će to uvik znat koristit. Znanje pobjeđuje u konačnici, nek se širi, i ja sam uvjeren jednog dana da će bit ta jedna utopija koja se sanja....

Al ja i ti to nećemo doživit?

- Pa nećemo, ali ovi šta dolaze nakon nas neće doživiti ovo šta mi doživaljavamo...

Hoćeš reći da će neko za 20, 30 godina nama govorit: 'E, vama je bilo dobro?'

- Hoće, ako stvari odu ukrivo kako idu sada. Jer ako recimo pobijemo sve pčele, ovi nakon nas će s pravom govoriti da nam je sada bolje, ako prežive.

Ja mislim da se svit može ispraviti jedino ako se resetira ko kompjutor, da ostane na zemlji 100 ljudi, iljadu ili njih 5, pa da sve krene iz početka.

- Da, al onda po nekim teorijama zavjera elita koja navodno vlada našim životima ima isti taj plan, da prorijedi pučanstvo. Opet, ne želim brijati na to. Mi smo zapravo pod velikim medijskim pritiskom, nama je puno toga servirano. Nisam u biti dugo razmišlja o tome, jedno vrime sam se zasitio svega.

Ali ono... tako je lako, tako je nježan taj naš mozak, jeboga led, toliko je podložan, to nam je zajeb veliki. Bez da nas itko ičim manipulira, izgubimo svjesnost o trenutku u kojem živimo i o pravim stvarima za koje bi tribali živiti, o kojem bi se tribali briniti, a bavimo se uvik nekim glupostima nebitnim. E sad, još kad ti to neko potencira, a potencira bez problema sa par ono trikova, nevjerojatno je kako sklizneš u ropstvo, ovako, dok si reka keks. Ali mi s Blatina smo tvrđi od toga! Ha, ha...

Nažalost, svit nam je tako nametnuo, brži je život nego prije. 

- Pa da, onda počneš razmišljat, u jebote, to nam neko namjerno radi da nas drži porobljene, stalno nabacuje nešto. A šta ti zapravo triba uopće? Imat za poist, meditirat uz neki potok, i to je to.

Da se vratimo na normalne teme, koju si zadnju knjigu pročita? 

- Od Niccollo Ammanitija 'Nek zabava počne'.

Nije te potaklo da dalje čitaš?

- Je, nastavia sam opet čitat 'Sto godina samoće' koju nikako da dovršim.

Stiga si do 20 godina i sta? 

- Ma jednu trećinu sam dosad pročita. 

A oko 30 godina znači, ha, ha...

- Ma zajebana je knjiga skroz, traži koncentraciju. To ti je epska priča o usponu i padu jednoga mista, a stalno neki novi likovi, Jose Buendia, pa Jose Arhamio Buendia, a ovi je Arulanio Buendia, a ovi Joseliano Buendia....

Ko telefonski imenik...

- Doša sam do pola i borim se za do kraja. A ovi Ammaniti je crni humor, on je svježi pisac, gostova je u Hrvatskoj nedavno.

A koncert neki da nije tvoj?

- Bija sam ovo lito na Jinxe na Sustipanu, a za strane koncerte ne sićam se kad sam zadnji put nešto gleda.

Pa je li sada kao glazbenik ipak cijeniš neku veseliju glazbu, koja nema dubinu ili i ti i dalje to smeta?

- Ma ne, ja sve volim poslušat, svugdi ću prislonit uvo, da vidim šta to izaziva u meni. U zadnjih misec i po dana sam sluša neki američki country folk, naiša sam na nešto dobro dok sam brlja po bespućima YouTubea. A istovremeno uživa i u brutalnom hip hopu nekog novog benda koji me vratija u aktivno slušanje modernog hip hopa. Al sve ja mogu volit, od Novih fosila do Pantere, svugdi ću nać dobru pismu. I mrtav ladan ću pustit jedno iza drugoga i za mene je to najbolji tulum, dok će drugi kolutati očima.

Imaš li onda šta protiv Ultre? 

- Pa ono, ništa efikasno, ha, ha. Što je najluđe, nekidan sam otiša u Kameleona kojeg sam zaobilazija godinama i naša se potpuno otvoren za novo iskustvo pored DJ-a koji je pušta muziku koja svira na Ultri, i odlično sam se zabavija. Sve može biti super, samo triba dobre volje. 

I otvoren um... Smatraš li ti sebe zabavljačem, glazbenikom, umjetnikom ili nečim trećim? 

- Ne znam. Smatram se zabavljačem, komunikatorom, al prvenstveno sam fan muzike. Ja sam lik doli iz partera koji aktivno voli muziku. Ja pokušavam na bini napravit ono šta bi tija da vidim iz publike da neko radi na bini.

Koliko misliš da vaši tekstovi išta mogu prominit i utjecati na nekoga? Recimo da svirate narodnjake, bi li ikoga mijenjali ili poticali?

- Minjaš. I s narodnjakom se može nešto minjat, ako ne minja bar daje utjehu, daje drugima neki osjećaj da nisu sami, da ih netko razumi. Već si s time napravija neku promjenu, nekome si olakša život. Stoput sam zabrija na to kako je to sve neefikasno, kako naša glazba ne minja nikog, ali to je totalno sebično, izbija sam se iz toga.

Možda netko ko je staja na koncertu 'Rage against machina', a danas je doktor, neće uzeti mito kada mu se ponudi, jer uživanje u tim porukama mu je izgradilo karakter jednim dijelom, ili bar ga osnažilo da ostane na dobrom putu. Uostalom, u startu svaki muzičar koji se bavi takvim temama radi to radi sebe, da izbaci svoje frustracije, a kako će se to primit, to nitko ne zna.

Šta onda misliš o ovim talent showovima?

- Prije sam se pjenija na njih, sad se više ne pjenim. Volija bi da svi ti klinci nađu bend i odu vježbat u garažu. Trebalo bi im objasnit da kad završi show, završit će sve, ako nemaju plan. Slava je u biti završna faza, a njima je to početna, i šta onda s tim? Meni je samo žaj njih. Naš najkonkretniji izdanak toga je Natali Dizdar koja je opet godinama skupljala pismu po pismu da bi nešto postigla zdravim putem. I uvik dođe na to da se taj put mora odradit, da se ne može priskočit s ovim showom.

Kad smo kod napornog rada, čuo si za volontiranje u našem kotaru? 

- Jesam, kako ne. Vidija sam i vijest o novom terenu, neka fotka iz zraka, pa sam pomislija, vidi u pm kako su to dobro sredili, ono ludilo. To je pohvalno.

I šta kažeš o tome? Misliš li da je teško danas nagovoriti ikoga da radi nešto besplatno?

- Mi gradimo prugu, pruga gradi nas. Mislim da je to ludilo za um i za duh.

To je rijetkost u ovom našem potrošačkom društvu di se ništa ne radi besplatno, osim, naravno, ljudi koji rade misecima bez plaće. Znači besplatno. Možda se građani osvještavaju da ne smiju više čekat da netko drugi nešto napravi za njih, već da se moraju sami uhvatiti lopatu u ruke.

- Stvarno se nadam se da je ovo početak toga.