UOČI 70. GODIŠNJICE TORCIDE Njegove navijačke parole znaju svi hajdukovci, a napisao je vječne pjesme o Dalmaciji

Uoči 70. rođendana Torcide svakako vrijedi izdvojiti priču Branka Slivara Šljive (64) koji je u mladosti ostavio dubok trag kao navijač, a u starijoj dobi je napisao brojne poznate pjesme. Krenuli smo od jednog gostovanja u Rijeci iz 1986. godine. U nedavno objavljenoj knjizi 'Torcida - vaša vira, vaš spas' piše: 'Na utakmici je Armando uzeja moju zastavu na rige šta su je donili Šljiva i ferijalci i iznenada s njon utrča u riječki kop. U momentu si samo vidija kako su nestali i on i zastava, a u roku odma je krenilo spašavanje Armanda i bandire'...

- Dakle, kad je mali Armando uletija, ja san u trenutku vidija da je bandira potonila. Viknija san: 'Ajmo tamo, ubit će ga'. Počeja san trčat, a kad san doša do njega, shvatija san da iza mene nema nikoga. Valjda me niko nije čuja. Udrilo me jedno 500 ljudi. Ubili su me ka pasa, 15 dana me sve bolilo. Uopće se ne sićan kako je Torcida ipak njega izvukla i spasila zastavu jer ona nije tamo ostala. Ja san na kraju još zaradija i prijavu od ondašnje milicije. Želija bi još reć da je Tonći Prlac, koji je napisa tu knjigu, moralna vertikala Torcide iz osandesetih, a odrasta je, ka i ja, u Radunici - ispričao je šjor Branko pa nastavio: 

- Do punoljetnosti san živija u Duplančića ulici na broju 5, a svi u Radunici znaju da je s moje ponistre uvik visila Hajdukova bandira. Tako me učija dida koji je bija dobar sa članon prve generacije Torcide Anton Ivaniševićen. Ja bi isprid njih mava zastavon i tako bismo išli na plac. Istinski san se zaljubija u Hajduk sedandesetih, kad je to bila momčad koju si zna napamet. Kasnije san uvik naginja spektaklu, zanima me šou. Na Poljudu san želija da sve ograde i stolice budu u bilo. Šampionske godine godine 1971. san jedno tri kilometra nosija Ibricu Jusića na kostima. On je bija velika faca ne samo ka pivač, nego i jer je ima dres Hajduka s potpisima igrača.

Pamtite li te prve dane Torcide nakon obnove?

- Nakon šta se otvorija klub navijača u Zoranićevoj shvatija san da moran bit član, ali to mi je bilo malo. Krenija san s kićenjen stadiona, s krova su visile bile trake, za koje je novinar Mario Garber govorija da su špageti, bilo je milijun baluna, transparenata. Uglavnom me vuklo da se okiti stadion i da se publika u njega samo uklopi. U Hajduku se osandesetih izbjegavala tema 'navijači', to je bilo opasno i nezgodno. S ljudima iz kluba si moga razgovarat samo kad bismo bili na gostovanjima. Mi navijači smo tada proživljavali torture, maltretiranja od državnih službi, milicije... Ako kažen da su mi došli bar 70 puta na posal u Jadrantekstila, malo san ti reka.

Kad je bilo najgore?

- Možda nakon Marseillea. Priko Ferijalnog saveza san organizira putovanje i zamolija Željka Mijača da nan bude vođa puta jer je govorija francuski. Čim smo došli dočekao nas je jedan čovjek s transparenton i razvija ga isprid našeg autobusa. Bila je na njemu nacrtana karta Hrvatske koja je bila pitaj Boga dokle. Onda su nan na stadion donili letak na kojemu je pisalo nešto tipa 'ustaša Ante traži ustašu Matu', uz telefonski broj i podatke. Taj san papir iskida na male komadiće u WC-u, a uz mene su bila dvojica navijača kojima san virova. Ja san tada bija tajnik Torcide, a nismo imali predsjednika. Tri miseca san bija na bolovanju nakon tog Marseillea. Nakon ispitivanja u policiji san pija aspirine pa šeta sam po Marjanu. 

Jeste li bili na utakmici protiv Partizana kada je bila zapaljena jugoslavenska zastava?

- Stara Torcida su Ušo, Jela, Prle, Bosna, Valenta, Boka, Trepča i brojni drugi, a svi oni su od mene mlađi. Neki od njih su znali šta će se dogodit, a meni je bilo najdraže da mi ništa ne govore jer san bija nezaštićen, a isturen. Normalno da su sutradan opet iz državnih službi do mene došli, a nisan ništa zna. Inače, od mene su tražili da napišen u kojoj minuti i na kojoj poziciji Sjevera će se upalit baklje. To san ja možda moga znat za moju užu ekipu, al velik je Sjever i ni danas niko ne može predvidit šta će se izdogađat. No, u miliciji je bilo i ljudi koji su sve propuštali, torcidaši bi mi nekad znali reć: 'Možemo danas i top unit'. 

Za Vas kažu da ste doslovce živili za Hajduk...

- Doslovce se može tako reći. U vrime kad je trener bija Ivan Vucov, proda san vikendicu u Slatine, koju san počeja gradit internin kreditima Jadrantekstila. Kupija san ženi bundu, a sve ostalo potrošija na gostovanja. Iša san idućih godinu i po avionon di god je Hajduk igra. Volija san čitat, ali san u jednon momentu skupija 120 knjiga i proda ih u antikvarijat. Skupilo se dovoljno za otić u Prag na utakmicu protiv Sparte. Spava san u hotelu Tempo, izgubili smo 1:0, ali cili in je stadion bija okićen našin bandirama. Ušli smo i u teren prije utakmice pa su nas gađali stinama. Svratija san tada i u Fleka jer doć u Prag, a tamo ne otić, sramija bi se cili život. U uzvratu smo ih dobili golon Bake Sliškovića u produžetku pa prošli dalje u polufinale Kupa UEFA.

Kakav ste imali stav prema igračima?

- Za Juricu Jerkovića, Slavišu Žungula i Zlatka Vujovića bi bija život da. A isprid Tomislava Ivića san kleknija i molija ga da se vrati u Hajduk. To je bilo izašlo i u Slobodnoj Dalmaciji jer je šjor Ivan ispriča novinaru da je jedan navijač pa na kolina isprid njega. Mene nosi emocija.

Obišli ste sve stadione?

- Da. Nema grada u bivšoj državi koji ima prvoligaški klub, a da tamo nisan bija i trefija Kelu iz Solinu. Ja se sad naježin kad ga spomenen. On se snalazija sam, maznija bi fiću u Splitu pa s njim u Skoplje i ostavija bi ga tamo, a vratija se kako zna i umije. Najteže mi je padalo kad bismo izgubili utakmicu. Izmorija si se, potrošija si pare, potuka si se... I sad u ponediljak triba poć radit.

Zanimljiva je i priča prvog šala...

- Tamo negdje osamdesetih me puklo da napravimo šal Hajduka. Kupija san materijal i odnija ga Koraljki Nikolić. Ona je hajdukovac od glave do pete. Sve je sašila, šal je imao rese sa strane, a stavili smo ga i u Hajdukovu suvenirnicu. Svi primjerci su se rasprodali pa se nešto i zaradilo, a ja san odlučija s ostatkon love organizirat dva besplatna autobusa navijača za prvo sljedeće gostovanje, a to je bila Rijeka. Lito je bilo, jako vruće. I evo šta su mi napravili: reka san navijačima da ponesu mudantine jer ćemo negdi stat i okupat se. Mi došli u Crikvenicu, a oni se svi skinili goli pa u more. Plaža puna turista, među njima žena i djece, a njih sto goli ka od majke rođeni. Bija je tamo i neki spomenik kojega su odma okitili šalovima. Ja san se vata za glavu jer tu nemaš rješenja nego šuti i trpi. Došla je policija, al lišo smo prošli. Ispratili su nas do stadiona da se više  nigdi ne zaustavljamo.

Najdraže gostovanje?

- Svako u Zagrebu. Živija san za to jer je ono bilo praznik za dušu i srce. Toliko nas je bilo, cili istok, jug i pola zapada su navijali za Hajduk.

Najdraža utakmica?

- Svaka u kojoj smo dobili Crvenu zvezdu na Poljudu. Pun stadion, mi navijamo i na kraju velika pobjeda. Ovakav stadion nema svak, ja san ponosan na Poljud.

Kada završava taj najaktivniji dio Vaše navijačke priče?

- Da mi je tada neko reka 'Skoči u more, a za tobon će dva morska pasa', ja bi to napravija ako je bitno za Hajduk. Da se ne radi samo o ričima pokazalo se kad je rat već počeo. Tada su me iz Hajduka pitali bi li ja iša u Beograd. Momčad u nedilju igra s Olimpijon u Ljubljani i tribalo bi rezervirat vojni avion. Naravno da san prihvatija. Dali su mi punomoć, otiša san ka Hajdukov vojnik. U Zemunu san u komandi ondašnjeg  'vazduhoplovstva' potpisa dokument i udrija pečat Hajduka. Ali na povratku prema hotelu san vidija da se već dile neki njihovi listovi. U jednon intervju s Arkanon, sve puno naslova tipa 'Ustaše napadaju obrambene linije u Kninu'. Bez ručka san otiša na aerodrom i tamo čeka let, a ne u hotelu. Kasnije san se 1991. javija u Mjesnu zajednicu u dragovoljce, a u općini me naoruža pokojni Goran Pavlov i reka mi da voli da je neko takav blizak klubu.

Drugi dio Vaše priče nije ništa manje zanimljiv. Kada ste počeli pisati pjesme?

- Nakon povratka iz Novog Zelanda. Godine 1994. san tamo otiša sa ženon i troje dice. Pokušali smo skroz preokrenuti život. Pokojni snimatelj Mile Gizdić mi je tamo posla pisme 'Kuća moje matere' i 'Getanin'. Pušta san ih po 20 puta dnevno. Kad je došla utakmica protiv Anderlechta u Ligi prvaka pokušava san tamo u dvoru spojit žice za radio. Nisan uspija pa san zva poštu u Zagreb da me spoje s Radio Splitom. Na kraju san sluša prijenos, ali mi je stiga račun od 2780 dolara. Za te pare san moga i doć u Split, pogledat utakmicu pa se vratit. Povratak se dogodija u travnju 1996...

I početak pisanja? 

- U školi su mi bile objavljivane pismice u dičijin listovima, a ka navijač san pisa neke parole. Ušo i ja smo zajedno napravili 'Mi bi tili velikog Hajduka, a od ovoga sada nam je muka'. Znaš li koliko me igrača mrzilo radi toga? Moja ideja je poruka i transparent 'U veseju i u plaču za Hajduka život daću'. Pantin i kad smo išli u Vinkovce. Žena mi je dala lancun s bračne postelje pa smo ga iskidali da se može razvuć poruka. Napisali smo 'Doli lupeži i neprijatelji Hajduka' . Stavili smo je na tribinu, ali nije prošlo pet minuta i došla su dva policajca. Mislija san se tada: 'Jesan li koga uvridija?'

Neću pretjerati ako kažem da ste napisali jednu od najljepših dalmatinskih pjesama. Kako je nastala 'Lipote gladan, jubavi žedan'?

- Kad san se vratija iz Novog Zelanda ta emocija je jednostavno izletila. Napravija san nekoliko tekstova i pokaza Tediju Spalatu jer on ima taj senzibilitet i emotivac je. A ja sve doživljavan duboko i preduboko. Napisa san tu pismu po noći, na škafetinu i s lampadinon da ne budin ženu. Donija san cilu pismu kroz tu noć. Misli su se nizale nepogrešivo. Pisma je godinama ležala, sve dok njemu nije umra otac. Onda je osjetija sebe unutra i izaša s njon vanka. 'Lipote gladan, jubavi žedan' je pomela sve 2004. godine na Šibenskoj šansoni. Posli je i 'Vridilo se rodit' isto godinama stala kod njega, a pisa san dosta i za klape.

Kako danas živite?

- Živin u Klis Kosi, iman lip pogled, s terace gledan na Poljud. U rizičnoj san skupini pa se moran čuvat od korone. Šećer je razlog šta se boden četri puta dnevno, a iman i ugrađena tri stenta pa se dodatno moran pazit. Počeja san i birat utakmice, oden kad skuvan sina da me vodi. Na Istoku je sad dosta starije ekipe, kad se okrenen oko sebe, pari mi da svih poznajen. I dalje dišen za Hajduk, radujen se i tugujen, al žaj mi je šta se danas na nama iživljava svak, a niko za ništa ne odgovara. Mi moramo imat kreativni nered u igri, takvi nan igrači tribaju. Moraš ludovat jer tako ćeš dignit publiku, a tu je pobjeda neminovna. U taj Naš Hajduk ima stvarno pametne mladosti i nije to stvoreno bez veze, al' ne ide mi u glavu da se u ovaj model ne može uklopit ozbiljniji investitor. Vrime je da opet počnemo nešto osvajat, zaželija san se, a ne misle oni valjda da ću živit 150 godina!?