PRLE PIŠE O NAVIJAČKOM KOLEGI ŠURI Ivica Šurjak nam je priča da mu na početku nije bilo jasno zašto stalno skandiraju 'Šure, Šure', a balun skroz na drugoj strani

Prvi put, a da se ja sićan da je neko uletija u teren na Poljudu, bilo je kad se Kele vratija iz vojske. Ne znan koja je utakmica bila, ali je bija sami početak kad smo se priselili sa Staroga placa na Poljud, tu negdi možda početak 1980. godine. Uletija je Kele u teren, ali ne ono klasično trk na centar i trk nazad, nego kad je doša do sjeverne branke, počeja je činit tonbule (kolutove naprid na glavu) i svaki put kad bi učinija tonbulu, a učinia ih je 4-5 puta do centra Poljuda, stadionon je odjekiva uzvik oduševljena. Negdi u to vrime pojavija se i Šure na sjeveru.

Na početku ga niko nije ubra ka komentatora nogometnih utakmica nego po tome da je i on počeja utrčavat u teren. Kako je bija mlad, žilav i brz ka metak, panduri ga u početku nisu ni lason mogli uvatit. Ka šta tadašnji bekovi nisu mogli uvatit brzonogo livo krilo Šurjaka, tako ni panduri nisu mogli uvatit našega Batarela Marka i počelo je skandiranje 'Šure, Šure' i tako mu je osta nadimak Šure. Posli je Ivica Šurjak priča da mu na početku nije bilo jasno zašto stalno skandiraju 'Šure, Šure', a balun skroz na drugoj strani, ha, ha.  U međuvrimenu je počeja i prenosit utakmice i tako je nastalo ono legendarno 'Šure na štangu, Šure na štangu', a on bi se popeja na štangu i prinosija utakmice.

Kad bi pa gol, u Šurinin prenosima nasta bi delirij, a on je zna skočit sa štange, a mi bi ga vatali na ruke i bacali u zrak. Tu je uša u našu ekipu i stalno smo ga vodili sa sobon, a skoro svaku večer je i dolazija na pitare na Rivu i posta je dio naše ekipe. U to vrime sta je i iša u Juraja Bonačija, ali mu nije smetalo da bude s nama i do jednu uru ili dvi u gradu bez obzira šta se mora vratit do 10 navečer u Juraja. Iša je često s nama i na ples, najčešće u Frontu Varoš ili u Doka u podrumu hotela Marjan. Često san ga zna i vodit doma, tako je je bija u mene doma  bar 100 puti na ručku ili večeri. Vodili smo ga i na gostovanja i u Zagreb i u Beograd i uvik smo ga držali ka dio ekipe.

Bija je s nama i u Zagrebu kad smo ono po snigu išli gledat Cibona - Jugoplastika kad nas je Krešo Ćosić sve uveja kroz službeni ulaz Doma sportova, a mi mu se lipo zahvalili tako šta je Tanta iz Dugopolja bacija dimni važ u dvoranu i prikinija utakmicu, a u dvorani je bilo 14 iljad ljudi, sve puno ka šipak. Bija je Šure s nama i kad smo piturali branke na Poljudu dva dana prije Dinama. Svi smo priskočili ogradu na jugu i ušli na Poljud osin Zamudija koji se nije moga popet i priskočit nego je osta vanka, a kad je već osta, rekli smo mu da čuva stražu. Na toga Dinama dva dana posli išli smo s Rive u korteu na Poljud. Ja san ima veliku crveno plavu zastavu koju su mi dali Vodičani. Na njoj je pisalo 'Dite materi - balun Hajduku' i po sredini je bija veliki Hajdukov grb sa šahovnicon, a u sredini mala zvjezdica. Šure me pita: 'Prle, mogu li ja nosit zastavu', a ja san mu reka da može i da stane na čelo kolone. Kako su kroz Marmontovu vozili auti, tako smo sa Rive išli priko Prokurativa put Poljuda, ali ne lezi vraže, na vrhu skala isprid hotela Belvi čekala nas dva pandura. Prvi je kolonu predvodija Šure, a ima je na sebi bilu kecelju - onu šta mesari nose i zvono vezano oko vrata. Kad su vidili panduri njega i zastavu, maklo ga odma sa strane, a Zamudio se iša nešto bunit pa ih pritvorilo oba dvojicu, a ja osta bez te zastave. 

Često smo išli i u kino, a jedino kino di se nije smilo pušit je ono od vojske u domu JNA iza Matejuške - stari hotel Anbasador. Tako smo išli jedan put i Skuda se razbahatija pa zapalija duvan, a odma doletija ono vojno lice šta je bija redar - terminator. Bija je teška čimavica, zakačili se mi s njin i on da će zvat miliciju. Prije nego je milicija došla, mi uvatili crtu iz kina, ali mu nismo to zaboravili i jedno misec dana kasnije dogovorimo se da ga natanburamo. Otiđemo nakon misec dana u kino dom JNA i kažemo Šuri, sist ćeš u prvi red i zapalit ćeš cigaret, a kad dođe ona ćimavica, svi ćemo skočit i nabubat ga i uvat crtu. Tako je i bilo. Sili mi Šuru u prvi red, a ja i Skuda mu stavili dva duvana, svaki duvan iza uva i damo mu još po jedan duvan u svaku ruku. Sićan se bija je to Filter 57, smrdija je ka kolera. Kad je film počeja, upalili mu mi ta dva duvana i rekli - vuci i dimi koliko god možeš. Dimilo oko njega ka iz ferate, kad eto ti ovo vojno lice sa lapandinon, vidi Šuru sa dva cigareta u dvi ruke i dva cigareta zataknuta iza svakoga uva. Počeja se derat 'Jesi ti lud?' i uvatija Šuru za vrat, a mi svi skočili i u onome mraku udri po njemu šakama i nogama i crta iz kina put Rive. Nakon toga jedno godinu dana niko nije proša blizu kina JNA, ha, ha.

Evo da kažen kako je nastala i ona poznata batuda kad je Šure reka panduru da boluje od gripe. To je bilo na prijateljskoj utakmici protiv brazilskoga Vaska de Game. Bija je pun Poljud, skoro 50 iljada ljudi. Na poluvrimenu je Šure uletija na teren i bris pandurima nazad na Sjever. Ovi put su ga sačekali kad smo izlazili vanka i na izlazu skočili panduri na njega, makli ga sa strane, a mi svi na njih: 'Pustite momka, šta radite, je li vidite da je bolestan'. Pandur sta i ništa mu nije jasno i pita Šuru: 'Od čega boluješ?', a Šure mu odgovara 'Dikod od Gripe', ha, ha. To je bija naš Marko Batarelo - Šure,  dobričina i momak koji nije ima nimalo zle krvi u sebi i zato ga volimo i dan danas.