LEGENDA TORCIDE Ušina sjećanja su lektira za svakog navijača

Umro je Boris Jelović Ušo, istinska legenda navijačkog pokreta, jedan od najznačajnijih torcidaša u povijesti. Iz arhive Torcida magazina smo izvukli Ušina sjećanja, koja je zabilježio Mislav Čotić u prije dva desetljeća, točnije 19. listopada 2003. Donosimo transkript razgovora u izvornom obliku...

PRVE UTAKMICE

Od nekih prvih utakmica sićan se ka’ dite Olimpije ‘71, svi u bile košulje. Stari me vodija na zapad, bija je ima pretplatu. Mi mulci s Kmana radili smo temperon zastave. Prije utakmice upalili su veliku dimnu od po ure na nosaču reflektora, zadimilo sve živo, puštali pivce, pucalo se iz mačkula, Pošćer iz Maloga mista, Vojković iz Sinja, vodija je okolo stadiona svirače... Bile su male trokutaste zastavice IPK banka i Bobis, i dililo je plastične čaše sa hrvatskin grbom Hajduka i malon zvijezdon u sredini. Za vrime utakmice nije se ništa palilo, a kad je završila utakmica bilo je baklji, dimnih, po istočnoj ogradi i na zapadu, sve ušlo u teren... Bila je luda kuća.

NAVIJANJE

Na Starom placu ušlo bi se obično 3-4 ure prije utakmice. Na Zvjezdu ‘78, kad je Đajiću bila zadnja utakmica, igralo se u 7 i po, a ja san već bija u podne i po na stadionu i bila je gužva već 6 uri prije utakmice. Navijalo se, pivalo, revalo dok ne bi počela utakmica, a onda bi se gledalo utakmicu. Za vrime utakmice, tu i tamo, bi se neko zadera 'Bijeli, bijeli'. Negdi do ’76. nije bilo navijačkih pisama. Pivalo se' Bili, bili', 'Marjane, Marjane' i slične pisme. Negdi ’77. - ’78. počelo se pivat 'Svetog Duje zova zvone'. To su prvo počele Sarajlije pivat. Oni su na košarci, na Bosni, pivali 'Sarajevska zvona zvone...'.

Navijanje na Staron placu bilo je deset puta luđe nego danas. Recimo ono ‘Bijeeeeeliii..., bijeeeeeeeeeli...’ bi se rasteglo maksimalno. Bilo je to ka’ pravo englesko navijanje. Ili 'O, bijeli anđeli...' kad bi se pivalo, grmia je cili Stari plac. Ta se pisma, mislin, prvi put pivala predzadnje kolo na Rijeku, kad smo bili prvaci (10.6.1979. Hajduk - Rijeka 2:1). 

PAPIRIĆI

Nakon prvenstva svita u Argentini ’78., znalo bi se spontano, kad završi utakmica, iskidat ono na čemu si sidija u male papiriće i bacit. To bi ludo izgledalo. Sićan se jedan put, bila je utakmica na televiziji (19.5.1979., Hajduk - Borac 3:1), bilo je negdi 10.000 ljudi, šta i nije bila neka posjeta za Stari plac, puva je vitar i kad su se bacili papirići sa istoka, zapada, sve je zabililo.

ZVONA

Bija je đir nosit na Stari plac zvona od ovaca, krava. Grb Hajduka na zvonu pa klapaj i nikome ne bi palo na pamet bacit zvono u teren.

DALVIN

Bitan za navijanje u Splitu bija je Dalvin. Na Dalvina se pivalo 'Ima nas petsto milijona, volimo našeg šampijona' i ostale, ustvari prve navijačke pisme... On kad je uša u ligu, tamo negdi ’76.-’77. bija je đir ić na košarku u malu dvoranu. Godinu-dvi prije svi su odjebali Jugoplastiku kad se igrala protiv Bosne odlučujuća utakmica za prvaka. Uprava Jugoplastike je obećala priko novina da će istok bit ka’ za navijače, da će se karte za istok prodavat prije utakmice. Sićan se, došli Lozo i cila ekipa s velikin zastavama prije utakmice isprid dvorane, a dvorana rasprodana. Došlo je 4-5 autobusa navijača iz Sarajeva, ali njih niko nije jebava nego se tuklo zastavama po dvorani jer se odjebalo navijače. Bosna je dobila, a na televiziji se čulo samo navijače Bosne. I od tada se išlo na Dalvina. Protiv Borca je bila legendarna utakmica kad se ulazilo u prvu ligu, i onda prvo kolo 'u gostima' protiv Jugoplastike. Ušli svi na istok sa velikin zastavama, bila svađa s penzionerima da se maknu, da mi navijamo za Dalvin, milicija nije dala..., ludnica iza koša. Prva domaćinska utakmica Dalvina bila je protiv Zvezde. Cili istok u velikin zastavama, navijanje uru prije utakmice, svi puše, sve zadimljeno, oznojno, luda kuća... Dalvin je bija loš, svi bi ga dobivali 20-30 razlike. Najluđa utakmica bila je kad smo dobili Rabotničkog po koša. Trener Lečić potuka se s nekon ženon na zapadu, ova ga je gađala kišobranon, uletili navijači, luda kuća... Posli utakmice cila dvorana išla na piće u Dalvina, priko grada 3000 ljudi ide i piva 'Nismo više zadnji'. Tad su se radile plavo-bile Dalvinove zastave. ’79. se nosila jedna u Beograd, sa hrvatskin grbon.

ENGLEZI

Kad bi nediljon prenosila televizija utakmice engleske lige, mi bi snimali sa kazetofonon navijanje jer bi bilo često da se reporter ne javi od početka, pa se čulo samo navijanje. Jedan put, kad su igrali Liverpool - Nottingham, više od po ure čulo se samo navijanje. To je nama bilo ludilo. Onda bi mi te kazete slušali, minjali se između sebe. ’78. kad je doša Arsenal u Split jedan je Englez prodava šalove. Onda je bilo pojam imat takvi šal, dvi crvene rige sa strane i u sredini je tiskano Arsenal. Mi bi tlačili babe i tete da nan ispletu isti takvi, ali nisu mogle jer su ovi engleski strojno šiveni. Onda bi ti sašile dvi plave uske i široku bilu traku pa bi to spoija koncen, a u sredini bi sprejon napisa 'Hajduk'. To ti je bija ka engleski šal.   

PRETRES

Na staron placu nije pritresivalo, samo su gledali zastave. Bija je poseban ulaz za one s velikin zastavama, di si je mora odmotat. Hrvatski grb je moga proć, ali si mora imat zvjezdu. Kasnije su dozvoljavali zastavu s hrvatskin grbon samo ako je zvjezda u sredini umisto jedne kocke, pa smo mi crtali malo oblije zvjezde, ka da prekriju kocku. Onda su još malo pooštrili pa si sa šahovnicon moga unit samo Hajdukov službeni jubilarni grb iz ‘71. Na novon placu, negdi ’84., zabranili su skroz unosit zastavu sa šahovnicon. Oduzelo bi ti je i zapisalo te, ali ti nije moglo ništa ako si ima i socijalističko obilježje na njoj.

TRANSPARENTI

Na Partizana ’79. (18.3.1979., Hajduk - Partizan 2:0) mi s Kmana smo donili veliki transparent, Vele Baković i ja smo ga radili, 'O, Hajduče, bijeli vuče, za tobom mi srce puče'. Negdi '76.-'77-'78. bija je đir ko će napravit veći transparent u Jugi. Grobari su do tad imali najveći, jedno 3 metra širok, a dug 30 metara, nosili su ga na 5-6 štapova, iz Obrenovca. Ovi naš je bija još veći, priko 70 metara, bija je dug priko cilog istoka i još je visija sa strane u dvoru. Parola je bila po sredini, jedno 30 metri duga, a onda smo, kako bi krali lancune, nadožuntavali ga sa svake strane, da bude šta duži. Ima je i tri hrvatska grba. Sićan se baš kad ga je Slija veziva na istoku i govori: 'Ovi nosimo u Beograd', jer smo tjedan dana posli igrali protiv Zvjezde (i dobili 3:1). Išlo je pun kurac svita u Beograd, to je bilo ono kad je Mišo Stupalo isika trojicu sa sabljon. Posli utakmice, on je bija u bilon kimonu, ima je šal i traku oko glave i nije je tija skinit, oni ga okružili isprid juga, on izvuka sablju i dvojicu po prsima, jednog po vratu. Došla vojna pandurija i skupilo ga. Sutradan u beogradskoj Ekspres politici izaša veliki naslov 'Sandokan iz Splita'. Tad je bila popularna serija Sandokan. 

Makarani i Tučepljani uvik su na Staron placu imali transparente. Makarani su imali veliki transparent 'Samo naprid, bili vuci, uz vas su makarski hajduci'. Onda Vodičani, njihov je bija oni 'Dite materi, balun Ajduku', ka refleksija na politiku, Baju i kompaniju u Hajduku... Iz Crne Gore transparenti navijača iz Tivta... Na Poljudu je već više bila zastupljena i Slavonija. 'Torca Otok' je bija među prvim transparentima Torcide sa strane.

ORGANIZIRANO NAVIJANJE

‘76 je počeja navijački đir; Joke, Dugi, Trepča, Beška... i cila ta ekipa, generacija Nesvrstanih, donili su taj novi način navijanja, po uzoru na Engleze. To bi ti najbolje moga reć Slija, Joke... Mi smo ti ono ka mulci bili s njima. Počelo je najprije sa velikin zastavama i to zbog hrvatskih grbova. Lozo, Trepča, Dugi... radili bi velike zastave od lancuna, 3 sa 4, pa bi se mavalo s njima na istoku da se vidi hrvatski grb. Pošto su direktno na tv prenošene samo europske utakmice, a ostale bi bile navečer iza 9-10 u snimci od po ure, bija je đir mavat sa šta većon zastavon da je snime, pa je bija urnebes ako bi vidija svoju zastavu na snimci. 

Prije utakmice sastajali bi se obično na Rivi, a priko tjedna bi bili u kavani Dubrovnik. Prvo spominjanje neke organizirane skupine bilo je Nesvrstani. Grb je bija veliko slovo N, crven-bijeli-plavi i pisalo je ispod 'Patria nostra'. To se nosilo na jaketu. Bila je tu i legandarna Šupa, tamo u gradu kraj fotomuzikalije, di se isto sastajalo. Negdi 200 ljudi šta se znalo međusobno. Na Rijeku ’79., predzadnje kolo, sedan dana prije Sarajeva, bila je grupa od nas jedno 500. Rijeka je vodila 1:0, gol je da Desnica, a navijalo se cilu utakmicu, englesko pivanje, rastegnuto, šalovi, zastave... Pivalo se miljon pisama: 'Znaj da volin ga ja...', 'O, bijeli anđeli...', 'Idemo u Sarajevo...', 'Večeras je naša fešta...', 'Svetog Duje...', 'Ima nas petsto milijona...'. kad bi se pivalo 'Bijela mašina čudna neka krila ima...' se skakalo, a na 'O, Hajduče, publika tvoja voli te' se nije pljeskalo nego se pivalo rastegnuto, ka Englezi.

OSTALI

Cigani su u to vrime imali masovnost i prvi su dizali šalove. U njih je bila zima pa su nosili više šalove od nas, one seljačke crveno-bile. Negdi '78.-'79. na jednu utakmicu bila in je cila jedna kocka u šalovima. 

Purgere nikad nisi gleda ka neke navijače, ka šta ih danas gledaš. Nisu imali organiziranost ni ekipu ka mi, generaciju od '59. do '62. šta su ono svi bili 'kriminal', baš ka Englezi, za potuć se i sve... Njima su Cigani dolazili u Zagreb radit pizdarije po sjeveru i po gradu. Sićan se jedan put, Hajduk je igra protiv Radničkog, bila je subota i bilo je na televiziji (13.5.1979., Hajduk - Radnički 2:0), a sutradan su igrali Dinamo i Zvjezda u Zagrebu. Iz Splita je išlo dvista ljudi u Zagreb, ka tuć Cigane. Sašija san dvi zastave sa velikin grbon Hajduka sa šahovnicon i crveno-plavin kockama sa strane i da ih Kuli i Veli Bakoviću da ih nose gori. Bila je baza na televiziji, ono, cili sjever u plavo, a iznad ulaza dvi velike Hajdukove zastave.

U Split bi pravi navijači rijetko dolazili, jedino Grobari. Njih bi zna doć bus, imali bi šalove, kape, zastave, i pivali bi, ali bi ih uvik naprokidalo, uzelo zastave. '76. kad su došli pivali su onu svoju 'Volim Partizan crno-bele boje...' . Cigani rijetko, skoro nikad ne bi došli, a ako bi se i pojavila koja Zvezdina zastava na zapadu, to bi bija urnebes. Masovno bi došlo jedino Mostaraca. Njima je Split, nakon onog izgubljenog prvenstva, bija ka nama Zagreb. Dobit Hajduka, a za ostalo in se jebe, tako da bi ih bilo dosta. To su ono bili više seljaci, ne navijači. '73 je bilo pola zapadne tribine njihove.

ZASTAVE

Zastave su bile sve plavo-bile, malo je bilo crveno-plavih. I šalovi su bili plavo-bili, oni seljački do zemlje, bija je đir 'šta duži, to luđi'. Na Želju '78., kad je igraču Aškrabu slomilo nogu (8.10.1978., Hajduk - Željezničar 3:2), Kule je donija na zapad crveno-plavu zastavu na kocke. Svi blenili, ka šta je ovo, toliko ih je bilo čudno vidit.

'76. je već na istoku bilo 6-7 velikih zastava, 4 sa 5, na drvenin štapovima. A i prije toga na jednoga Dinama, '75.-'76., Tona s Kmana, Marko Vržina... to je negdi generacija '53.-'54., nosili su velike zastave sa štapon od ražnja. Bilo je čudo kako se s tin moglo mavat. Tona je bija visok 2 metra, 150 kila, onda bi posli utakmice reka meni i Veli Bakoviću da nosimo zastavu na Kman. Mi bi bili cili sritni jer ka nosimo Toninu zastavu. 

Mavalo bi se prije utakmice, a kad bi počela gledalo bi se utakmicu. Najluđe bi bilo kad bi igrači izlazili na teren. Tad bi se vikalo 'Bijeli, bijeli', bija bi urnebes... Zapalila bi se i koja baklja, a tek kasnije se uvatilo palit i kad bi pa gol.

Na PSV-a '76. išla je kolona nas s Kmana s velikon zastavon, mislin prvon od svile. Ispod Kmana bila su tri vojna plava nebodera, mi smo ih zvali 'srpski neboderi' jer bi nas gađali kumpirima i bovanima kad bi vidili hrvatski grb na zastavi, kad smo išli na utakmice. Tona je mava i zapea kod tih nebodera sa zastavon za znak i raskidala se. Šenili svi mozgon, onda se vraćaj svi nazad šivat zastavu. Cili Kman je živia za to. Lozo je prvi uzea aluminijski štap i sašia veliku zastavu od svile sa hrvatskin grbon i žutin resicama okolo.

GOSTOVANJA

Po tome smo bili najjači i skoro jedini. Uvik se išlo na gostovanja, i stari mi je iša na gostovanja, u Beograd '71. na Partizana kad je bilo 10.000 ljudi na Terazijama. U Zagreb kad bi se išlo, to je bilo ka neko hodočašće, 20 iljada ljudi bi bilo gori. Jedino s čin bi to moga usporedit je Škotska - Engleska, finale britanskog kupa, kad je jedan put došlo 70.000 Škota u London. Španjolci, Francuzi, pa i Talijani, osin napolitanaca, nisu išli na gostovanja, jedino je na otoku bila ta tradicija odlaska na gostovanja. Recimo kad bi mi '77., '78. došli negdi na gostovanje u Jugi, ovi bi se čudili da šta smo došli. Jedan put nas u Beogradu pita pandur da šta smo došli kad ima na TV, a mi mu govorimo da nismo došli gledat nego dat podršku Hajduku, navijat. A ovi govori: 'Kakvu podršku?' Nije mu bilo jasno da smo mi došli iz Splita gledat Hajduka u Beograd, a ima utakmica na televiziji.

U Sarajevu zadnje kolo, kad se igralo za prvaka (17.6.1979., Sarajevo - Hajduk 1:2), bilo je naših 20.000 ljudi. Tuča je bilo, nikad više i nikad krvavije. Bilo je pizdarija na svakon koraku, izbodenih nožen... Pisalo je u Tempu da je prije utakmice priko 400 ljudi bilo na Prvu pomoć. Navijači Sarajeva bili su na zapadnoj tribini, među njima bilo je i zastava Veleža, Čelika, čak i Željinih koje su bile zamotane, tako da se vidilo samo plavo-bilo, oni su ka navijali za Dinamo. Prije utakmice, jer tad si moga slobodno šetat po stadionu (nije bilo ograda), došla je jedna njihova grupa među nas, ka’ ono šema vlak, guranje, skandiranje. Nas je bilo već jedno 3-4 iljade i onda ih je počelo mest, zgazilo ih je, satralo drvenin štapima. Onda je pandurija pustila pase bez brnjice. Posli toga je počelo masovno gađanje stinama odlomljenih od stadiona šta je bia stari, od cigle i drva. Nisi moga falit, ka kiša... Bila je luda kuća stinama, naši su krenili put njih i onda je prvi put milicija dovela vodeni top i sve rastiralo. Napravia se veliki krug na toj centralnoj tribini, ostalo je ležat na podu 200-300 ljudi. 

U Rijeku, ako je i malo bilo zanimljivo, išlo bi od 400-500 ljudi do 1000, auton, brodon ako bi pasa red plovidbe jer je brod iša svaka 2-3 dana, i kasnije, krajen ‘80-ih, vlakon. Posli Hamburgera u Rijeci od 15 iljada na stadionu, naših je bilo 12. Išlo se i u Osijek, uglavnon masovno svugdi po Hrvatskoj jer ne bi bilo pizdarija, dok bi u Beograd išli baš navijači jer bi bilo i zajebano. Bilo bi nas dosta bilo i u Ljubljani, jer su navijači iz Maribora uglavnom navijali za Hajduk. U Mostar bi uvik išlo 2-3 autobusa i masu auta. U Sarajevo se, posli ‘79, znalo ić masovnije, autobus, 2-3. Finacijski je bilo povoljnije putovat nego danas jer se išlo priko Ferijalnog saveza. Recimo da bi ti danas karta do Zagreba izašla oko 50 kn priko ferijalnog, a i dosta se ljudi onda švercalo. Bija je đir šverc, visit na vratima, onda 'šufit'... Mi smo Purgere učili kako će se švercat, Jere je njihovon vođi Dugome pokaziva 'šufit' i kako će se švercat, oni to nisu znali. Bili smo pravi 'gostujući' navijači.

'82. je bija đir ko’ će ić tamo di niko nije iša, pa su Prle, pok. Tomo Bekavac... njih 4-5 išli u Skoplje. To je bila avantura od 5 dana. Dan do Beograda, cili dan čekaj gori... Izašli su u novine. '84. nas je 20 išlo u Prištinu. Bilo je to godinu dana posli onih demonstracija i bila je luda kuća...

Na evropske utakmice se išlo kad bi Hajduk organizira avion. Recimo protiv Arsenala u Englesku je išlo možda 100 ljudi i to uglavnom lovaši ili koji pomorac, ne bi ih ni vidija na televiziji. Prvo masovnije evropsko gostovanje bilo je u Prag '84. Iz Splita je išlo 500 ljudi, a gori sve skupa 2-3 iljade naših. Bija je veliki transparent priko cile strane sa dva hrvatska grba 'Uvijek vjerni bijelom dresu - navijači iz Viteza'. Prvo pravo evropsko navijačko gostovanje bilo je u Torino '85. (23.10.1985., Torino - Hajduk 1:1). U subotu prije igrala se ona Zvezda kad je bacalo pitomce u Rivu (20.10.1985., Hajduk - C. zvezda 0:1) pa smo nekoliko nas išli odma posli utakmice za Torino, da nas ne bi uvatila milicija. Tad je organizirano iša i bus Dalmacijaturista koji je doša u Torino dan prije. Maslo je bija iša na Vicenza - Lazio, pa smo se s njime našli na stanici u Torinu, a puten smo u Bresciji pokupili jednog iz Virovitice, i dan danas ga vidin da ide na utakmice. Došli ujutro, pa se isprid stadiona išaralo sprejevima 'Živija Ante Pavelić', 'Živila NDH'. Tad smo upoznali pok. Armanda, bija je 'lud ka kupus', mi mu dali sprej... Onda je 'ludi' Maslo tamo di ulaze navijači napisa 'Liverpool', a to je bilo par miseci nakon Heysela. Nakon toga su došli navijači Juventusa nešto pritit isprid hotela. Oni su bili prvaci Evrope, a prvo kolo su išli u Veronu koja je bila prvak Italije. Prolazilo ih je tu deset iljada, onda su bili stali. Mate Poštar bacija dimnu na autoput. Sve zadimilo, zaustavilo promet, došla pandurija, počela hapsit... Luda kuća. Viski je bija tad u samoposluzi 7000 lira. Ništa... Kad smo ulazili na stadion, nas 7-8 falili smo tribinu, ušli među njihove. Onda smo nekako izišli. Imali smo i veliku zastavu, ali nan nije dalo unit aluminijski štap. Na ulazu je uzelo meni i Veli B. dvi baklje, a kad je pa gol zapalili su Prle i Armando baklju i dimnu. Oni su upalili masu nekih prskalica i 4-5 baklji drugo poluvrime, a imali su tad najveću zastavu, 170 sa 60 metara, priko cile tribine.

PIROTEHNIKA

Na Partizana '79. (18.3.1979., Hajduk - Partizan 2:0) se prvi put palilo bengalke, ono ka’ navijačka grupa da pali. Donija je Kule tri-četri bengalke. Prije utakmice igrači Partizana su išli da će sist na kamenu klupu, upalila se baklja malo se držala i bacila put igrača. Nekoga je pogodilo, oni se odmakli, onda su opet išli sist, onda je poletila druga... Pandurija nije radila probleme zbog pirotehnike, ali je na gostovanjima bilo problema. 

U Novom Sadu '82, na 2:1 kad smo dobili, od nas 15 je zatvorilo 13. Zapalili smo baklju dimnu i ispalili raketu na utakmici. Posli utakmice su nas navijači, ne ka’ Vojvodine nego Zvezde, Partizana, sačekali isprid stadiona, njih negdi dvista. Isprid su išli Škoc, Istina, s dvi rakete i idemo ajde... Naiša je tramvaj, pola ih je ušlo u njega, a mi smo produžili put autobusne stanice, jer se išlo do Rume pa čekat bus iz Beograda. Išli su za nama i pivali 'Šta ste došli kad ste znali da ste ovdje najebali', a Škoc se okrenija ispalija raketu, ovi se razbižali... 

Na Beograda '83. - '84. kup, četvrtfinale, bilo je na televiziji, dobili smo 2:0, bilo nas je isto negdi petnaestak. U početku na stadionu je bilo možda iljadu ipo ljudi, a nas skupa s vojskon možda stotinjak. Zapalili smo dvi baklje i dimnu. Uletila posli pandurija gledat ko’ je palija i doša neki stari počea cinkavat, ovi je, ovi, ovi... Onda je bilo neko guranje s njin pa je pokupilo negdi 5-6 ljudi. Na poluvrimenu došlo jedno 200-300 Cigana oko nas, vidili na televiziji da smo došli pa došli i oni. Nije se moglo tuć na stadionu, nego ono provociranje ka’ dobićete vanka. Posli utakmice ostalo nas desetak, panduri nas tiraju vanka, odjebali nas ka’ ko vas je zva. Izišli mi vanka i sad gledaš njih dvista s letvama, bovanima... Di ćeš, šta ćeš, i uleti neki frajer šta je zna Lubanju, nikad nisan sazna koji je, skine crnu kožnu jaketu, bija je cili tetoviran, i govori Ciganima - ajde da vidim ko će da se bije, evo ja se pridružujem manjini. Cigani su ga znali i govore nešto ka: 'Nemoj ti'... Znan da je taj lik bija na Golon otoku s Čeleon i s nekon ekipon iz Splita, bija se raspitiva na poluvrimenu znaš ovog, znaš onog. Napa je na utakmici onog starog šta je cinkava: 'Šta je bre, matori, šta cinkaješ'. Vidia san da ga pandurija zna, rekli su mu da se ne miša, a i on se bija gura s pandurima. I bija je momenat na poluvrimenu kad su došli Cigani i nešto dobacuju, a on in odgovara: 'Ma koji bre romantičari, romantičari su danas u belom'. I tako kad su nas okružili, bili bi nas zgazili, ali je on uletija i odvea nas sa stadiona kasnije u Duge na piće.

Posli tog Partizana ‘79 počelo se s bakljama, sićan se posli Sarajeva upalile su se dvi-tri kad se išlo sa Starog placa. To se nastavilo i na novon placu, ka’ Torcida. Mi smo se spojili s Kulon. On je bija luđak za baklje. On, Tunj, Gula..., mi s Kmana, Prle iz Radunice, Brđani, ekipa s Toća..., jedno pedesetak ljudi. Znali bi ić navečer u Vranjic po brodovima krast baklje.

BEOGRAD

Do osandesetih je bilo tuča u Beogradu, ali te '81. (10.5.1981., C. zvezda - Hajduk 1:3) prvi put se ušlo na jug Marakane, di je isto bilo zvezdaša, i triskalo sve redon ko je ima šalove Zvezde. Bila je to ekipa, Mutež, onda jedan Zmaj šta je kasnije iša u Legiju... Raširili se po jugu, uzimalo se šalove i zastave Zvezde i bacalo na hrpu di se sve zapalilo. Ono, gori 30-40 šalova, cili stadion zviždi, jebe mater... Zapalila se jedna baklja i dimna od po ure šta ju je unila jedna crna ženska, Silvana, inače je bila prava navijačica. Sve zadimilo, onda je doša pandur iznija je vanka, a ono još dimi. Nisu znali šta će, nisu to nikad vidili. Kako je vlak za Split bija iša u 8 i 10, a utakmica završavala negdi u 8, izašlo bi se, a i zbog tuča, jedno 10-15 minuti prije kraja utakmice. Taj put su i Cigani izašli ranije, njih pun kurac. I onda trka do trolejbusa ko će prije. Gađali nas kamenjima, razbilo tramvaj, pok. Tomo Brekalo sta na vratima s lancen, potega jednoga... Vozač nije tija vozit, stavilo mu nož pod vrat i - voziii!!! 

Par dana posli utakmice, ono kako je bija đir sastajat se na Rivi, na klupe kod pitara, donija Ćuba album sa slikama s te utakmice, di su bile te slike na kojima gore šalovi, i doša pandur u civilu i uzea slike i film, privelo ga... Ostale su danas samo dvi slike u teci Vele Bakovića s te utakmice, jedna s bakljon i velikon zastavon na štapu s grbon Hajduka sa šahovnicon. Tu su zastavu uzeli posli utakmice Bajiću, kad se trčalo na tramvaj, kako je bija sa zastavon nije je tija pustit pa nije stiga, osta je sam... Zapalili su je u 9. misec, zapalili benzinon i mavali s njon na srid sjevera (13.9.1981., C. zvezda - Hajduk 2:1). To u 9. misec kad smo došli na stanicu odma se odvojilo 30-40 Brđana, ka oni idu svoj đir i onda ih je napalo odma nakon sto metara sa šipkama i lancima. Onda su se vratili pa smo išli svi zajedno po gradu tuć se. Prvi put da se išlo ono tuć, šta ćemo mi čekat njih da nas napadnu, ajmo mi odma udrit njih. I tuklo se sve živo, ko god je ima Zvezdino obilježje. Oni nisu bili organizirani, njih, ono, po 5-6 i udri.

Na 2:0 ‘83 (18.9.1983. C.Zvezda - Hajduk 2:0) došlo nas je negdi 200. Od toga jedno 150 iz Splita, nešto malo iz Zagreba, iz Slavonije, Tomo i ekipa iz Vinkovaca, njih 30-40 i jedno 6-7 Purgera. Oni ka’ nisu virovali da smo se tukli sa Ciganima prošle godine, pa ka’ idu vidit kako je to. Bija je Doli, jedan Marko iz Dubrave... Došli smo isprid Dragstora, njih jedno 10-15 ide put nas 10-ak, i još nas je bilo sa strane po samoposluzi. Vele Baković, tad je počea boks trenirat, odma jednoga nokautira, ovi udre glavon u korniž, uzelo mu srpsku zastavu sa zvjezdon. Počelo ih je gazit i onda uleće pandurija, nekoga je skupilo od nas. Kasnije se išlo u Dalmatinski podrum, skupilo se masu Cigana, već su bili popizdili jer smo 20 ljudi istukli.  Tu je bila masovna tučnjava, bocama, svin živin, uska ulica uzbrdo, nagrnilo njih dvi-tri iljade, onda Bosna i Mujo sa Sućidra ispalili dvi rakete. Počela zviždat između trafike, 4-5 ih je palo na pod. Uletila pandurija, vojna pandurija... Luda kuća. Onda je dovelo nas 200 u koloni do križanja isprid Sjevera ostavili nas i govore – sad znate put. S desne strane Cigana pun kurac, gledaju, nije in jasno i onda trči do juga... I tako... Išlo se opet i dogodine u Beograd. Bija je đir ić se tuć u Beograd.

Partizanovci su bili malo zajebaniji, bili su organiziraniji za tuču i sranja. ‘82, kad su nas dobili 2:0 (28.11.1982. Partizan-Hajduk 2:0), je išlo dosta svita iz Splita. Pratili su nas do hotela, njih 50-ak. Gula je bija za to da ih se napadne, da ne idu za nama, a Gire i ova starija ekipa nije bila za tuču, da šta ćemo ih dirat kad nas niko ne dira. Al’ kurac, skupilo ih se posli pun kurac. Došlo ih je dvi iljade sa onog Zelenog venca, sa Konja. Pomelo nas... Bili su sve stariji, 30-35 godina, bradonje i svi onako jači. Većinon, kako bi kasnije pisalo u novine, bili su doli iz Aranđelovca, Niša, ovi njihovi đikani. Razbili su bili Hajdukov autobus kad je bija izlazija iz hotela. Upa je jedan isprid hotela s nožon na Tomu Bekavca i mene, a mi s pepeljarama. Onda su ga složila dva pandura u civilu, ubila boga u njemu. Govore: 'Šta je ovo bre, divlji Zapad?' Maslo, Piteša i Ićo su bili ka za Dinamo. Stavili Dinamovu zastavu, ka provocirali, bacili dimnu, onda su ovi gađali sa stinama...

ZAGREB

U Zagreb bi se obično išlo tri-četri dana prije, kod rodbine. Već bi u petak bija vlak ipo do dva puna, ovisi koliko bi bila važna utakmica. Recimo prvi bi bija polu-pun, a u drugome osandeset posto navijači. U subotu bi isto išla dva redovna vlaka krcata navijačima plus, kasnije ‘82-’83, još jedan kad su počeli organizirani navijački vlakovi. Svi bi onda čekali zadnji vlak, on je bija ka’ najluđi. Taj ulazak zadnjeg vlaka u stanicu je tribalo snimit s kameron. Ulazi vlak cili u bilo, a na stanici 10-ak iljada ljudi, sve do Tomislava, sa Hajdukovin zastavama. Kad bi oni sišli s vlaka išlo bi se do isprid Tomislava, kleklo, prikrstilo, pomolilo, i onda svi na Trg. 

Kad smo '83. vodili tovara popea san se na vrh zgrade u Zrinjevcu. Prvi ljudi iz kolone već su bili na Trgu, a iz kolodvora su još izlazili ljudi. Toliko je bilo krcato. Najviše ljudi bilo je '78. (13.8.1978., Dinamo-Hajduk 1:1) kad smo bili prvaci. Tad je cili istok bija u bilo, priko 20.000 ljudi. 

NOVI PLAC

Prva  utakmica je bila protiv Trabzonspora (19.09.1979. Hajduk-Trabzonspor 1:0 ). Nije se znalo di će se bit na tribini, samo da se ide na stajanje sjever.  Svi su bili raštrkani, uglavnom pri vrhu. Skoro niko nije bija na sjeveroistoku, nas 50-ak s Kmana bilo je pri dnu sjevera iza gola, livo iznad jednog ulaza bili su ovi s Toća... Na Poljudu se nastavilo sa velikin zastavama. Ante Ivanišević je tad vodija Društvo prijatelja Hajduka i da nan je lovu za platno s kojin san sašija onu veliku bilu zastavu sa crveno-plavin rigama i žutin slovima Hajduk. Bila je 4,5 sa 6 metara. Onda je kasnije grotlo bilo na sjeveroistoku, iznad ulaza, radi toga da se vide zastave kad padne gol na Sportskom pregledu. Milicija bi ulazila među nas i hapsila kad bi pivali 'Mi Hrvati'. Zapalila bi se obično po jedna-dvi baklje kad bi Hajduk izlazija na teren. Uglavnon ih je donosija Kula, na Hamburgera jedna, na Valenciju jedna baklja i jedna dimna... 

Na Dandija (10.12.1986., Hajduk - Dundee United 0:0) je prvi put bilo da se zapalilo više dimnih i 10-ak baklji, 20 minuti prije utakmice. Kad je došla posli '85.-'86. ova generacija Armando, Raso, Kefo, Pucko, Šit, Žika, Čola, Žan... i ta ‘elita’, onda smo mi stariji išli na sjeverozapad, a oni mlađi su bili na sjeveroistok. Prle je forsira sjeverozapad, jer da se bolje čuje navijanje.

KLUB NAVIJAČA

Već negdi ‘81 bila je inicijativa da se osnuje Klub navijača priko Društva prijatelja Hajduka. Ne sićan se točno, negdi u lito ‘82-’83 osnova se Klub navijača. Bila je žega, 7. misec, obični dan. Skupilo se na Poljudu priko iljadu ljudi. Upisivalo se ime, prezime, i dilile se besplatne karte za neku utakmicu. Malo posli toga bila je neka Zvezda, ili Partizan, i pivalo se...  Milicija je uletila i hapsila. Onda je neko iz Hajduka da cili taj spisak miliciji pa je sve sa spiska zvalo na razgovor. Na Universitateu (28.09.1983. Hajduk-Universitatea 1:0 penali(3:1) neki luđak je ispalija raketu, valjda je mislija da je baklja i pogodilo je nekog momka s Brača u kuk. Bija je u bolnici par miseci. I nakon toga, sa tog spiska, bilo je na ispitivanju 50 ljudi dnevno. Nikad se nije saznalo ko je ispalija raketu.

MI HRVATI

'79.-'80. nabavili smo ploču s engleskin navijačkin pismama. Bila je na njoj himna navijača Nottinghama, onda neka skandiranja igračima, npr. Gemilin, i skandiranje 'Italia, we are coming'. Tad se tribalo igrat prvenstvo evrope u Italiji, to je ono kad su Englezi napravili sranje u Torinu, kad su bacili suzavac na Belgiju. I tako slušali bi tu ploču, kazete, i onda su Maslo i jedan Pupić na tu melodiju počeli pivat 'Mi Hrvati'. Cilo lito bi mi ka iz zajebancije po Rivi to skandirali. Posli se je skandiralo i na stadionu. Panduri nisu išli za tin šta mi skandiramo. Onda je se pivala '81. i ona 'Isus, Marija, Hajdukova armija'.

HAJDUK ŽIVI VJEČNO

U Tempu je bila izašla slika od navijača Intera, mislin protiv Zvezde, na kojoj je bija neki transparent sa bilin slovima između kojih su bile plavo-crne rige i iznad njega gorilo je 30-40 baklji. Parilo je ka u paklu. Do tad nisi na slici moga vidit više od 2-3 baklje. I onda smo tili napravit tako neki dobar transparent. Bilo je neko evropsko prvenstvo u Splitu, pa su na Gripama na onin stupovima visile velike zastave u bojama. Gula i pok. Zdrava, nas 6-7, smo se penjali i skidali ih. Od njih i od jugoslavenskih zastava šta bi ih krali san skrojija crveno-plave rige. I onda je bilo ka koju ćemo parolu stavit. Ne znan kako, meni je palo na pamet 'Hajduk živi vječno'. Posli njega smo napravili i veliki 'Torcida'. 

TORCIDA 

Devedeset posto ljudi nije znalo šta je Torcida. Kad smo napravili transparent 'Torcida', pokupilo je Velu Bakovića i mene. Ispitivala me milicija da šta znači Torcida, a ja govorin da je to navijačka skupina, brazilska. Ma koja brazilska... To je 'Teroristička Organizacija Reakcionarne Centralističke IreDente Antikomunista'... Zavrtija on tako nešto. Mi ga gledamo – jes' ti lud!? I uzelo nan ga je, ali ga je pok. Gomila, kad ga je jedan put privelo, izvadija iz stanice i onda ga posli nisu uzimali. Taj prvi 'Torcida' pokupila je u Zagrebu milicija posli utakmice kad smo vodili tovara. 

SA HAJDUKOM SVE DO NEBA

Taj transparent su radili Pupić i ovi s Brda. Tangali su se lancuni crveno i plavo i nadožuntavali. Triba je bit i nastavak 'I poginuti ako treba', ali nan ga je milicija uzela nakon Partizana ‘83. Pandurija je rekla - da šta, kakvo nebo, nebo ne postoji, koje nebo... crkva...!? Onda smo morali, da nan ga vrate, to prominit u 'Sa Hajdukom sve do vrha'.

Sašili smo i jednu zastavu 6,5 sa 7,5 metara za koju je štap bija napravljen od tri aluminijska štapa. Dvojica su je morala podić i dvojica mavat s njon. Imala je veliki znak 'victory' (podignuta dva prsta). Na poluvrime skupilo mene i još nekoga, odvelo nas na tartan stazu da moramo skinit to ‘viktorija’ sa zastave. Da su prsti previše rašireni, da je to slovo U. Onda je Geza to skida, kasnije su je vratili, stala je na ulazu bez 'viktorije', al' se još uvik vidija konac. Debilizam... 

A ĐE TI JE, BOLAN, KLASJE

Ulazija je jedan na istok sa zastavon i velikin hrvatskin grbom i zvjezdon na njoj, sve regularno. Pandur mu govori da ne može ta zastava unutra. Ovi govori da zašto ne može kad ima socijalističko obilježje. Pandur nije zna kako će ga škartat pa govori: 'A klasje, đe ti je, bolan, klasje, ajd’ bacaj tu zastavu, ne može!' 

ŽIVILE MALE PANTAGANE

Sve negdi do '82. pivalo se 'Mi Hrvati', 'Marjane, Marjane... naš barjak hrvatski', i nije bilo problema. Sve je to nekako prolazilo dok Smoje nije napisa, posli jedne Zvezde, svoj povijesni članak 'Crne pantagane na sjeveru' u Slobodnoj. On je ka Mali Marinko komentira utakmice Hajduka, i u tom članku je napisa nešto ka da je bija jučer na utakmici i da je nakon četrdeset godina vidija da iz buža izlaze crne pantagane, aludirajući na ustaše. Ali i one pantagane iz '45., ja san in gleda leđa kad su bižale... a sad ponovno ovi mlađi na sjeveru izlaze ka crne pantagane. I onda je Ćurka u Radunici napisa legendarni grafit 'Živile male pantagane'. Nakon toga teksta po novinama se prikazivalo navijače ka sramotu. Panduri su počeli zajebavat za nacionalizam. Bilo je ka sramota imat šal, bit navijač, a iza sebe nisi ima starijih. 

Do naše generacije navijač bi obično bija do 19-20 godina, dok ne bi iša u vojsku. Mi smo prva generacija koja je i posli vojske ostala ka navijačka. Ipak, na gostovanja se uvik išlo masovno. Znan da bi nan uvik Cigani govorili: 'E da nas ide toliko, recimo u Rijeku, pa mi bi sve sorili'. Nitko nije ima toliku masovnost na gostovanjima.   

MARAME

'83 san napravija crveno-plave marame. Kad smo te godine vodili tovara u Zagreb, šeta je isprid sjevera za vrime utakmice (29.5.1983., Dinamo-Hajduk 1:1,), bilo nas je 20-30 s maramama i nosili smo 30-40 baklji i 10-ak važeva. Dinamo je da gol, svi su mislili da je iz ofsajda, igrači Hajduka skočili na istok na suca. Onda se upalilo jedno 20-30 baklji i 6-7 važa i sve bacilo u teren. Zadimilo for-gas cili istok. Kad se raziša dim uletila je milicija u uniformi i u civilu među nas. Nabrijani da će kupit ljude. Prvi put da se toliko zapalilo i sve bacilo u teren. Bija je to šok za njih. 

U drugon poluvrimenu, kad je Hajduk izjednačija, niko ne pali baklju, a imali smo ih još 6-7. I kad san upalija baklju odma 2-3, ta u civilu, skočili na mene i izvelo me vanka. Kad su me izvukli, ima san maramu vezanu priko lica. Onda se glavni od njih vratija na istok i naredija: 'Kupi sve ove s maramom, kauboje'. I tako je skupilo 30 ljudi bez veze, samo jer su imali maramu. 

WHITE BOYS

Prvi transparent 'White Boys' s južnjačkon zastavon napravija je Trepča na Waregema (5.3.1986., Hajduk - Waregem 0:0). Čitali smo u nekoj knjizi da su u Australiji skupina Iraca 'White Boys', šta su bili preteča IRA-e, napadali engleske veleposjednike. Nabili bi bijelu kapuljaču na glavu i zato su ih zvali 'Bijeli momci'. Simpatizirali smo Irce. Nosila bi se Irska zastava na bijele, na Metza, na Waregema... Imali smo sličnu sudbinu ka i oni. Mi Srbe, a oni Engleze. 

ODNOS PREMA IGRAČIMA

Kad si ima 15-16 godina Šurjaka, Đorđevića,... gleda bi ka svetinju. Nije bilo žicanja para. To je ova Parangalova generacija tamo '84.-'85. počela žicat. Bilo bi ih šta ne bi znali šta će po Splitu, pa onda ajde na gostovanje i vrati se pun love.